Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо, 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија.
Најстарији запис једне епске српске песме није записан у Рашкој, Зети или Босни вец́ веровали или не – у Јужној Италији! Песма из 1497. године се зове „Орао се вијаше над градом Смедеревом“.
Према најстаријим записима, Срби из Црне Горе, из Далмације и из осталих српских земаља, су после Косовске битке у 14. веку, бежец́и пред најездом Турака и предвођени Скендербегом, нашли уточиште у покрајини Молизе, у Јужној Италији. Такође, Срби су живели и у Абруцу, Авелину, Апулији и Калабрији. Само у покрајини Молизе је било девет српских насеља.
До 19. века становници само три насеља, Аквавива Колекроче, Сан Феличе и Монтемиро, су успела да савладају све изазове и препреке времена, да задрже свест да су Срби, и да сачувају српски језик и обичаје као што је „налагање божијег бадњака као завет“.
У осталих шест насеља су изгубили српски језик, савладали језик своје нове домовине Италије, али без обзира на то имали су у глави своје српско порекло. Сан Ђакомо је још и у 19. веку славио дан доласка Срба у ове крајеве.
Италијански песник Рођери де Пачијенца ди Нардо, 1497. године је писао о групи српских избеглица који су напустили српску деспотовину и населили се у селу Ђола дел Коле, близу Барија. Он је описао како они певају песме и играју коло у част краљице Напуљске краљевине, Изабеле дел Балзо.
Он је, чак, и именом и презименом побројао све који су том приликом учествовали као забављачи пред краљицом, па се тако помињу наша стара имена: Ратко, Милица, Вучета, Стана, Вукашин, Рашко, Ружа, Вук…
Слушајуц́и те српске досељенике у околини Напуља, Пачијенца је створио најстарији познати запис српске народне епске поезије. Првог јуна 1497. године, у месту Ђоја дел Коле, песник је слушао певање на језику који му је био сасвим непознат и, искључиво се ослањајуц́и на слух, саставио запис.
Рођери де Пачијенца је стихове уврстио у свој спев „Балзино“, који је посветио напуљској краљици. Песму је открио академик Мирослав Пантиц́ 1977. године и идентификовао ју је као бугарштицу, тј. песму дугог стиха од петнаест до шеснаест слогова.
Према речима наше истакнуте историчарке књижевности Наде Милошевиц́-Ђорђевиц́, ова песма дугог стиха настала је по свој прилици, по законитостима обликовања историјске епохе, одмах после догађаја и у његовој непосредној близини, у северним српским крајевима, пренесена је на миграционом таласу српског становништва које је стигло до Напуља, а за шта архивске потврде и историјска објашњења даје италијански слависта и историчар Франческо Саверио Перило.
У песми је исказано стварно тамновање Сибињанина Јанка (Јаноша Хуњадија) у Смедеревској тврђави. Њега је заточио деспот Ђурађ Бранковиц́ да би наплатио ратну штету коју је направила Јанкова војска врац́ајуц́и се из битке на Косову 1448. године. Осим хришц́анских и традиционалних мотива, истиче се и мотив античке, хомеровске птице гласника – орла. Реконструкција ове песме, академика Мирослава Пантиц́а, изгледа овако:
Орао се вијаше над градом Смедеровом.
Ниткоре не ц́аше с њиме говорити,
него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору:
Богом те брата јимају пођи до смедеревске господе да с’ моле
славному деспоту да м’ отпусти из тамнице смедеревске;
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице, ја те ц́у напитати чрвене крвце туречке, белога тела витешкога.“
КРСТАШКИ КРВАВИ ТРАГОВИ КРОЗ СРБИЈУ: Како је папска војска спалила Београд и Ниш у Првом крсташком рату (ВИДЕО) https://t.co/sPBuZlkERD
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 26, 2018
Упркос упорној хрватској пропаганди која пориче српску припадност Словена који су насељавали јужну Италију (јер се ради о католицима), а поготово која пориче српско порекло становника Молизеа, и српском одрицању од свог целокупног националног биц́а, ова песма остаје као трајно сведочанство другачије историје.