Прочитај ми чланакШта је стварни разлог одбијања и омаловажавања српске иницијативе помирења?
Шта је стварни разлог одбијања и омаловажавања српске иницијативе помирења?
Влада Србије постала је препознатљива по мирољубивој и толерантној политици према свим земљама на Балкану, посебно према суседима. Велики напор и огромна енергија потрошени су на нормализацију односа са хрватским, бошњачким и албанским корпусом, који су давно поремећени ратним збивањима. Таква политика полако је стварала нови имиџ Србије у свету, који је давно уништен дејством западне пропагандне машинерије.
Чинило се да је општа српска иницијатива помирења у регији успела да помери ствари са мртве тачке и да је све кренуло у правцу пуне нормализације односа. Одједном, као по договору, све је кренуло супротним трендом и искрена жеља за помирењем користи се за нова заоштравања. Као да неко жели да нашу силну енергију уложену у нормализацију стања на Балкану употреби против нас самих.
Да је српска иницијатива само одбијена, то не би било ни први пут ни тако страшно, него се подмукло исмејава. Очито да се и овај сегмент српске политике одједном користи против Србије као добро координирана акција којом се управља из једног центра. Не би требало да чуди ако је управо тако, јер је онима који иницијативу одбацују Велики Ментор исти.
У питању је помирење са суседним земљама Хрватском и Албанијом, са бошњачким корпусом у БиХ и Албанцима на Косову. Уствари, преговори са предсатвницима такозване „републике Косово“ су мало другачија прича, јер се одвијају под притиском Запада и не би се могло рећи да је то српска иницијатива иако је мирољубива намера Владе Србије слична. Велики Ментор су, наравно, САД.
У центру из којег се управља кризом на Балкану схватили су да широка српска иницијатива помирења мора да се потпуно анулира, јер се не уклапа у нову неоружану агресију на Србију, у којој су координирана специјална дејства извана и изнутра. Ако је већ нова акција дестабилизације Србије планирана, не сме се дозволити да се некадашња ружна слика о Србији и Србима мења. Јер не би било добро да они који су обележени као агресори и злочинци сада буду носици успешних мисија помирења и да тако постану основни фактор стабилности на Балкану.
За сада није баш јасно да ли је циљ специјалних дејстава према Србији ограничен или радикалан. Ако је ограничен, онда је циљ корекција неких стратешких опредељења Србије, у првом реду војне неутралности и пријатељских веза са Русијом. Ако је циљ радикалан, онда је исти какав би био и у евентуалној оружаној агресији – слабљење, потчињавање, распиривање српско-српских сукоба, комадање Србије и свођење српског утицаја на Балкану на потпуно безначајан. Нећемо дуго чекати да се потпуно искристалише ко су актери нових напада на Србију, јер то сваким даном и сваком новом акцијом постаје све јаснији.
Пут ка дестабилизацији Србије најсигурнији је преко дестабилизације владе. Није сада у питању ко је за СНС и Вучића, а ко није. Јер, када би владу формирали и противници премијера, ако то не би била поданичка влада, доживљавала би исте или сличне нападе у циљу рушења и довођења поданичке. САД и НАТО не могу да прихвате ниједну владу у Србији која неће увести санкције Русији и која неће поднети молбу за улазак у НАТО. То је минимум, од кога неће одустати, а веома је мало политичких структура у Србији које би то прихватиле, па и ако су против СНС.
КАКО ХРВАТСКА ОДБИЈА СРПСКУ ИНИЦИЈАТИВУ
Хрватска политика према Србији честим променама наступа, од наводно добрих намера до затегнутих односа, има некакву правилност. Доследни су у недоследности. Тако њихову политику више није тешко предвидети. Кад помислите да су се односи потпуно погоршали, немојте се спремати за тотално захлађење, јер ће убрзо наступити њихов предлог да побољшамо међудржавне односе. Исто тако, када понуде добросуседску сарадњу и предложе решавање спорних питања, немојте се радовати, него будите спремни за ново још јаче затезање конопца. И тако укруг. Наше међудржавне односе диктира Хрватска, по принципу вруће-хладно.
То је потврдио и недавни сусрет хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић и српског премијера Александра Вучића. Овај сусрет је и у Србији и у Хрватској третиран као историјски. Након сусрета у Вуковару и Даљу, Суботици и Таванкуту, разговори су резултовали договором а договор преточен у Декларацију о унапређењу односа.
Овај документ третира сва најважнија спорна питања – мањине, границу, сукцесију и будућу сарадњу две земље. Чинило се да је на помолу потпуна нормализација међудржавних односа и решавање спорова како је то најпаметније – преговорима. А ако већ не може директним преговорима, онда међународном арбитражом.
Сусрет је био изненадан и добровољан, без притиска међународне заједнице. Комуникација између Грабар-Китаровићке и Вучића датира од времена њене инаугурације и неочекиваног одласка Вучића у Загреб. Без обзира шта мислили о Вучићу, његов долазак тада их је обрадовао, јер су скоро сви значајни светски лидери одбили да присуствују том догађају. Нови изненадни сусрет био је право освежење након периода захлађења односа због блокаде преговора Србије са ЕУ од стране Хрватске и жестоких напада на српску мањину у Хрватској.
Пријатно изненађење био је и коректан наступ хрватске предсенице уз већ изанђалу фоскулу – Хрватска неће ометати Србију на европском путу. Они који су уочили стандардну законитост у вођењу хрватске политике знали су да након овог пријатног изненађења следи непријатно. Тако се и догодило, и то пре него што се мастило на Декларацији осушило.
Изјаве Грабар-Китаровићке поводом дана државности Хрватске биле су нова провокација и потпуно су обесмислиле потписани документ – поново је изјавила да је потпуно задовољна достигнутим нивоом заштите права националних мањина у Хрватској, где, наравно, мисли и на српску мањину. Да не буде забуне, о томе где се поново налазе српско-хрватски односи, објаснила је хрватска тајна служба – СОА.
Ова сигурносно-обавештајна агенција већ трећу годину заредом даје извештај о стању безбедности у Хрватској и земљама у окружењу. У извештају су дотакли три проблема: исламски тероризам-џихадисте, српску мањину и корупцију. Што се тиче тероризма, за Хрватску озбиљнијих претњи нема. Што се тиче корупције, стање није добро.
Али, што се тиче српске мањине, стање је алармантно. У извештају дословно пише: „Оно што забрињава јест да је исказивање великосрпског и четничког екстремизма на подручју Републике Хрватске све више замјећивано међу млађом популацијом“. Невероватно, Хрватима се и даље привиђају четници широм Хрватске, и то баш у тренутку када смо постигли некакве договоре и по питању права мањина.
Из извештаја СОА много тога може да се закључи. Например, да је српска мањина и даље у тежишту обраде и деловања хрватских тајних служби. Да се Срби и даље третирају као највећа опасност по Хрватску – далеко опаснији од џихадиста и терориста. Из овог извештаја се види да у званичној терминологији тајних служби реч „четник“ и реч Србин значе једно те исто.
Види се и главни правац деловања или тежиште рада СОА у наредном периоду – сагледавање млађе популације српске мањине. Очито да је процењено како млађа популација представља основну сметњу да се етничко чишћење реализује до краја. Старци и старачка домаћинства нису проблем – то ће решити природа. Млади су опасност, јер само они могу пореметити резултате етничког чишћења.
НОВЕ ОЗБИЉНЕ ГРАНИЧНЕ ПРОВОКАЦИЈЕ
Нова блокада Србије у преговорима о придруживању од стране Хрватске уследила је након обећања председнице да Хрватска неће ометати Србију на европском путу. То значи да је комплетна мисија хрватске председнице била неискрена и у циљу потпуне дискредитације српске иницијативе помирења. Вучић је изјавио да и даље верује хрватској председници и да ће Србија испунити своје обавезе преузете договором. Није јасно на основу чега толико поверење када има и других показатеља да се представницима Хрватске не може веровати.
Уместо знакова добрих намера и добре воље, уследиле су нове озбиљне граничне провокације у виду затварања границе, стављања и уклањања ограда, малтретирања путника и спречавања протока роба уз смешна, провокативна и увредљива објашњења. Није ли то јасна порука да је суботичка Декларација ништавна – бар што се тиче хрватске стране?
У новим околностима, када ЕУ више није што је била, блокада отварања поглавља 23 и 24 више никога у Србији не забрињава. Забрињава нешто друго – зашто се овај пут блокади Србије придружила одлазећа Велика Британија и да ли иза провокативног понашања Хрватске и чудног става Енглеза уствари стоје САД.
Очито да Хрватска не жели директне преговоре око спорних питања са Србијом, него жели да то само тако изгледа. Очекују да ће више постићи условљавањем, уценама и међународном арбитражом. Србија је већ направила велике уступке Хрватској што је прихватила разговоре о мањинама са неприхватљивих позиција – да су права мањина угрожена и у Србији и у Хрватској, а где је свако поређење неприхватљиво.
Поред великих очекивања од условљавања и уцена, Хрватска са разлогом очекује далеко бољу позицију приликом међународне арбитраже по било ком питању. Например, шта ће међународна арбитража одлучити по питању границе на Дунаву од Мађарске до Бачке Паланке, где Хрватска жели да у већем делу контролише обе обале ове моћне реке?
Свакоме је јасно да су те институције, иако се зову међународне, под строгом контролом Запада. Зашто онда држава коју је створио и коју контролише НАТО не би прешла преко Дунава ако би тако Алијанса имала готов мостобран и контролисала обе обале, јер не треба заборавити да је Дунав не само значајан водни и транспортни потенцијал него и значајна препрека и за модерне војске.
Србија у овом тренутку нема већи стратешки интерес за који мора да се избори од Косова и лажне дилеме наметнуте из Хрватске око границе на Дунаву. То што је међународно право на нашој страни и што је нормално да граница, као и код других земаља, иде средином ове велике реке је добро, али ми морамо бити способни и спремни да наш витални интрес по сваку цену одбранимо. Лева обала Дунава је наша и око тога нема попуштања.
ПРЉАВЕ ИГРЕ ПРЕКО ЋАМИЛА ДУРАКОВИЋА
Српска Влада уложила је велики напор и у нормализацију политичких односа са бошњачким ентитетом у БиХ. Вучић је безброј пута у циљу помирења игнорисао и није одговорио истом мером на прљаве игре Бакира Изетбеговића. На Изетбеговићев позив и уз његове гаранције Вучић је у знак добре воље отишао на комеморацију у Сребреницу и замало то није платио главом. Била је права брука и срамота шта се тамо догодило и велики је знак добре воље што је преко свега прешао само да се иницијатива помирења настави.
Сад је питање да ли је требало да тако поступи и да олако пређе преко организованог атентата, иза кога очито стоји Бакир Изетбеговић. Он и његови ментори били су спремни и на убиство како би се српска иницијатива помирења обесмислила и претворила у своју супротност. Једина светла тачка приликом те прљаве игре био је Ћамил Дураковић, градоначелник Сребренице, јер је показао висок ниво толеранције, разумевања и спремности да се започне пут помирења. Чинило се да разуме добре намере и да гледа у будућност, док је примао новац као донацију наше Владе за развој Сребренице.
Шта би са Дураковићем ове године? Као да није онај прошлогодишњи. Потпуно се уклопио у прљаве политичке игре Изетбеговића. Ове године пљује на пружену руку из које је прошле године узео не баш мали новац. Оне које је прошле године позивао да дођу у Сребреницу ове године је прогласио непожељнима. Да ли то постоје два Ћамила Дураковића, јер оно што овогодишњи говори је у потпуној супротности са прошлогодишњим.
Како би сакрили своју неискрену и подмуклу политику и осујетили српску иницијативу за помирење, Изетбеговић и Дураковић су наговорили Мајке Сребренице да пошаљу отворено писмо Вучићу како, тобоже, иза свега стоје оне. Тако у отвореном писну поручују: „Наша је одлука да у Сребреницу не може да дође нико из Владе Србије ко не признаје геноцид у Сребреници“.
Наравно да је од самог почетка, од прве изјаве Ћамила Дураковића, све постало јасно: и ова иницијатива помирења потпуно је пропала. Основна полуга помирења са бошњачке стране, Ћамил Дураковић, под утицајем Сарајева потпуно је променио свој став и реторику.
Тако је постао део Изетбеговићеве дестабилизујуће машинерије, која настоји да омаловажи и исмеје српску иницијативу. Дураковић сада исмева и српски новац који је примио када каже: „Не мисли ваљда Александар Вучић, да је новцем који је дао купио улазницу у меморијални центар Сребреница“. Тешко је остати суздржан на такве увреде, али Вучић за сада успева. Међутим, питање је да ли би требало.
РАМА ЈЕ ПРВИ ОМАЛОВАЖИО СРПСКУ ИНИЦИЈАТИВУ
Албански премијер први је који је лажно прихватио, па омаловажио и исмејао српску иницијативу помирења још 2014. године. Као да је трасирао пут осталим државама и народима са којима Србија има спорна питања како би се требало понашати према српској иницијативи – да све изгледа како се пружена рука радо прихвата, а уствари све игнорисати и одбацити. Ко се не сећа фудбалске утакмице Србија-Албанија…
Комплетно понашање и реторика албанског премијера и тада и данас су увредљиви и подмукли, и очито је реч о раније смишљеним лукавствима добро пласираним у јавност. Перфидија и прикривеност стварних намера је и иначе нешто што карактерише албанску политику. Албански премијер имао је довољно дрскости да о уједињењу Албаније и Косова говори у Приштини – на српској земљи, уз перфидну опаску – под окриљем ЕУ.
Тако Албанци са Косова, под утиском јаке и некритичке подршке са више страна, не пристају да реализују већ договорено и не дозвољавају остварење минимума права Срба на Косову кроз Заједницу српских општина. Циркус и режиране представе у Скупштини Косова више никога не могу заварати. Јасно је да српску иницијативу помирења руководство такозване „републике Косово“ види као велику опасност за опстанак. Та америчка творевина опстаје на лажима о српском хегемонизму и злочинима, где се не сме дозволити да српске иницијативе помирења промене такво гледање на ствари.
НИЈЕ ЛАКО ОДМЕРИТИ СРПСКИ ОДГОВОР
Како одговорити на сва ометања, провокације и увреде, јесте озбиљно питање. Мир, стабилност, сарадња и добросуседски односи су нешто око чега се вреди трудити и не би требало олако одустати. Алтернатива нам је добро позната. Међутим, у том настојању, које ће цео добронамерни свет знати да цени, не сме се изгубити из вида част и достојанство Србије.
Узвратити истом мером и истом жестином је политички одговор на провокације који би се већини Срба највише свидео. Али управо то је оно што желе креатори координираног напада на Србију – да реагујемо непромишљено и жестоко. Далеко је боље да наша политика остане мирољубива и добронамерна, и као таква свима препознтљива. Управо таквом политиком Србија је постала фактор стабилности на Балкану.
То никако не значи да би нападе и увреде требало потпуно игнорисати. Таквим ставом стекао би се утисак да је Србија слаба, рањива и уплашена. То би било крајње опасно јер би охрабривало наше потенцијалне противнике и подстицало их на другу врсту агресије – оружану.
Није никаква тајна да за доношење правих одлука и вођење најоптималније политике Влади Србије требају поуздани подаци и квалитетне процене које би требало да обазбеде наше обавештајно-безбедносне агенције. Њихов квалитетан рад је гаранција да Влада Србије неће доживљавати непријатна изненађења и неће бити у ситуацији да преиспитује већ креирану политику.
