Прочитај ми чланакМуку мучи Дачићу Ивица. У освит нове владе Вучић га је ставио на роштиљ а тиху ватру на којој га пече распирили су његови партијски камаради, што шетњом у недоба испред Скупштине ( син саветника Шкундрића, секретар из Тривановог министарства), што буном на југу под вођством кочобаше Тончева. Оба путића који су му сви заједно трасирали воде у непознато и сада је на Дачићевом инстикту да одабере онај који ће га мање коштати.
Могао је да се приклони побуњеном чланству, пређе у опозицију и дефинитивно се опрости од министарске фотеље или да крене у сечу својих кнезова, надајући се да ће њиховим главама откупити своју код султана који би га оставио на двору. Изгледа да се одлучио за ову другу опцију, с обзиром да је Петар Шкундрић разрешен са саветничког места у влади, министар Горан Триван ће бити позван на одговорност, чланови СПС-а који су учествовали на протестима избачени из партије, а „самоуправну критику“ је попио и јогунасти Новица Тончев који господари Сурдулицом и нема проблем да каже како СНС „дави“ СПС и гласно запрети блокадом ауто-пута.
На крају и сам Дачић је рекао како „неће радити против Вучића“ и ако СПС већински хоће то да ради он у томе неће учествовати, по цену да да више не буде председник те партије. Дирљиво. Могло би се рећи да ће Вучић после толиких излива лојалности, у недостатку Небојше Стефановића, сада на груди привити Ивицу Дачића. Да ли ће то учинити? Судећи по његовој првој реакцији у којој је „еспесовце“ назвао лоповима и тајкунима – неће. Гледајући шири план у коме не кадрира само он, већ се иза хоризонта помаља Русија као моћни патрон социјалиста – мораће.
Технички, Дачић и компанија Вучићу нису потребни ни по ком основу и чак би му помало и одговарало да их пошаље у опозицију, с обзиром да му она фали у готово једностраначкој скупштини. Не могу му ништа, а добри су за показивање. Истовремено, одлазак у опозицију би на дужи рок користио и социјалистима које је лаоконски загрљај са напредњацима за осам година коштао 40 одсто мање гласова и тек ће их коштати. То ослобођење би их „прокрвило“ и повратило им идентитет, али Дачић и партијски естаблишмент не размишљају стратешки већ задњицом навикнутом на државне фотеље и добро плаћене функције по јавним предузећима.
Са њихове тачке гледишта, много им је корисније десет одсто подршке грађана а да су на власти, него двадесет одсто као опозицији. Отуд и Дачићево нападно додворавање Вучићу и сипање дрвља и камења по својим људима који су се усудили да дигну глас. Најгоре што може да му се деси јесте да га, упркос том клечању и улизиштву , Вучић ипак „откачи“ . Био би то двоструки нокаут: код свог чланства се избламирао и замерио се, а овамо је остао кратких рукава и тај начин одласка у опозицију је најнеповољнији. Другачије је кад у опозицију одеш сам, а другачије је када те у њу отерају. Прва солуција ти даје на уверљивости, чини те неком врстом хероја и прилично аболира, друга нема тежину првог расплета и базди на изнуду и губитништво.
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 15, 2020
Однос Вучића и Дачића свих ових година се може дефинисати као „љубав пса и мачке“ а знамо колико се и како то двоје воле.
Вучић му никад није заборавио „издају“ из 2008. године када је га је Дачићев прелаз на страну демократа оставио без места градоначелника Београда и све ове године откако (нас) јашу заједно не пропушта прилику да га боцне, кињи, шиканира и подсећа како зависи од његове воље. Изнад Дачића стално лебди реченица: не требаш ми, али сам ја, ето, добар па те држим. С друге стране и у Дачићу „кува“ због тог понижавања, позиције дечака коме старији даса лупа чврге и сталног правдања, а бес кроти политичким прагматизмом и вишим сопственим интересом.
Да ли је ово моменат коначног разлаза и бацања свих карата на сто? Вероватно није. Вучић је отворио неколико фронтова и не треба му још и конфликт са социјалистима без обзира што му они тренутно не могу много наудити па ће, ако буде размишљао хладне главе, и овај пут изаћи Дачићу у сусрет, али ће му претходно, колико год може, спустити цену. Боље му је да га има ту негде и, с времена на време, ципелари него да га жуља као камичак у тој истој ципели. Наравно, уколико га не надвлада ирационалност, па дегажира Ивицу изван аут линије. У том случају, ето њега на трибинама да и он узвикује оно „Вучићу, педеру“.
