Прочитај ми чланакМиладин Ковачевић, бивши кошаркаш чију је слободу држава Србија "откупила" за суму од око милион долара 2008. године када је био сумњичен (а потом и осуђен) за пребијање студента у Америци, данас је задржан у полицији због оптужби да је претукао девојку Т. Т. у Београду. Да пре једне деценије нисмо (ми, грађани Србије, нажалост) платили његову слободу, Ковачевић данас можда не би био осумњичен за насиље. Ево и зашто.
Како гласи други члан Закона о извршење кривичних санкција Републике Србије?
Foto:Screenshot/Youtube/B92
“Извршењем кривичних санкција остварује се општа и индивидуална сврха њиховог изрицања у циљу успешне реинтеграције осуђених у друштво”.
Шта то значи?
Пречесто заборављамо једноставну истину, коју правници, педагози и психолози стално имају у виду: сврха кривичне санкције – затвора, робије, новчане казне, у ма којој форми да дође – није наша сатисфакција над чином задовољења правде. Није ни (примарно) задовољење оштећених. Не, санкција се изриче у циљу “поправљања” осуђеног, који се потом враћа у друштво које заједно делимо, и чини га бољим. Зато се затвори називају казнено-поправним домовима.
Зато се пред свако потенцијално отпуштање окривљеног пре рока из казнено-поправног дома врши вештачење које показује је ли осуђеник рехабилитован; је ли се покајао; је ли постао свестан своје грешке; је ли током боравка у затвору радио на томе да промени своје девијантно понашање; је ли можда наставио образовање и лично усавршавање у том периоду, и тако даље.
И суд, када изриче казну, увек изреку пресуде завршава речима (парафразирам): “Суд верује да ће време проведено у затвору бити довољно за рехабилитацију осуђеног”. Ни предуго, ни прекратко – таман.
Кад тако погледамо ствари, држава Србија се, заправо, озбиљно огрешила о тада тек млађег пунолетника Ковачевића, студента и кошаркаша. Ковачевић је, након што је брутално претукао младића (иначе, вишеструко ситније грађе од његове), у притвору провео тек месец дана, након чега је под волшебним околностима стигао у Србију. САД не заборавља лако права својих држављана, па је Ковачевић ипак и у Србији морао у притвор, а издржао је и део казне (много мање од оне на коју би био осуђен да је остао у Сједињеним државама).
Из затвора је изашао након примене Закона о амнестији, 2012. године, дабоме, када је нови председник Томислав Николић одлучио да растерети казнено-поправне домове. Да ли је мање од две године казнено-поправне активности било довољно да рехабилитује Ковачевића? Чини се да није,, јер је кривично дело (како се сумња) очигледно поновио.
Да је остао у америчког казамату – можда би. Можда онда девојка Т. Т. не би пролазила кроз личну трауму, медијски малтретман и никад пријатни третман правног апарата Републике Србије. Но, нема неке велике штете у томе: као држава, навикли смо да своје грешке плаћамо увек бар мало скупље.
