Прочитај ми чланакПолитички аналитичар из Београда Цвијетин Миливојевић тврди да огромне заслуге за "помирење" између Милорада Додика и Бакира Изетбеговића, које је довело до формирања новог Савјета министара, носи турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган.
Миливојевић, који је за наш портал још прије више од два мјесеца предвидио да ће тадашња посјета турског предсједника Србији и састанак који је тамо имао са члановима Предсједништва БиХ деблокирати процес формирања власти, истиче како је сада потпуно јасно да сва три конститутивна народа у БиХ, према његовим ријечима, имају своје стране менторе.
– Било је мање-више логично како ће се ствари одвијати послије Ердоганове посјете Београду, јер ако сте у позицији да на регионалном плану радите на успостављању инфраструктурних и саобраћајних веза између Србије и БиХ, а на тај начин и са остатком Балкана, било је непходно да неко ко има не само економски и геополитички, већ и национални и вјерски интерес стане иза таквих пројеката. На другој страни, догодило се оно што сам већ мјесецима говорио да ће се догодити, а то је да овдје имамо само два озбиљна играча који су директно заинтересовани за расплет у БиХ и неку врсту мирног договора, а то су Русија и Турска. Сви остали, рачунајући НАТО и САД, ту су из неких других интереса, међутим, они овдје немају оне озбиљне интересе који би, кад говоримо о бошњачком националном корпусу, могли да се директно вежу за Туску, или, у српском случају, за Русију. Ердоган је хтио да на неки начин покаже да је он тај без чије помоћи није могуће формирати власти у БиХ. Чињеница да се дошло до неке врсте компромиса, који се зове Програм реформи, показала је да се може доћи до рјешења које не може да се третира ни као пораз Додика нити као пораз Изетбеговића – каже Миливојевић за Инсајдер.
Он, између осталог, тврди да без обзира на различита тумачења у јавности контроверзног документа којег су потписала тројица чланова Предсједништва БиХ, а који је прије неколико дана послат у сједиште НАТО у Бриселу, тај папир, према његовим ријечима, не представља „неповратан пут“ БиХ према Западном војном савезу.
– То апсолутно није неповратни пут према НАТО и то се јасно и види. О томе ће се у једном тренутку тек одлучивати. Мислим да је ту одрађено најбоље што се могло и да Програм реформи представља компромисно рјешење којим се не зауставља пут ка НАТО, али да тај пут није бесповратан. Ту немамо ону сулуду политику, какву смо у једном тренутку имали у Србији, а која је гласила да ЕУ нема алтернативу. Увијек постоји алтернатива, осим смрти. У Програму реформи се наводи да у овој фази постоји дио БиХ који није заинтересован за чланство у НАТО, али то не значи да некад неће бити. Чак ни Србија, која је прогласила војну неутралност, никад није рекла заувијек не уласку у НАТО. Програм реформи је управо једно такво рјешење. Тиме није изгубио ни Изетбеговић, који је фанатични присталица уласка у НАТО, али није изгубио ни Додик, чија је политика прокламована кроз декларацију Народне скупштине РС о војној неутралности. И један и други могу пред својим бирачима рећи да су испунили свој дио циља. Нема апсолутног побједника ни апсолутног губитника – тврди Миливојевић.
На питање како предвиђа даљи расплет ситуације у БиХ и каква је улога великих сила у овдашњим политичким збивањима, Миливојевић одговара да су незахвалне било какве дугорочније прогнозе.
– Кад говоримо о односима између држава и њиховим интересима, то је све нека врста узимања ваздуха пред нове сукобе. У неком тренутку тензије се смирују, да би се затим повећале. Нигдје нема вјечног мира. У односима између великих сила стално имате смиривање и дизање тензија, али добро је све док се то дешава на дипломатском и политичком нивоу. Што се тиче БиХ, новоизабрани Савјет министара добио је шансу да нешто покуша направити. Како ће то чинити, тек ћемо да видимо. Међутим, оно што је јасно јесте то да су овим и формално и неформално заковани интереси Турске и Русије у БиХ, које се појављују као ментори два конститутивна народа, Срба и Бошњака. Кад је ријеч о Хрватима, још од 1989. и почетка распада Југославије њихов први ментор је Њемачка, а други САД. То никад није било спорно. Фалило је још и ово, да се легализује и легитимише стање. Зашто би се неко фолирао да воли Њемачку, кад више воли Турску, какав је случај са Бошњацима, или зашто би се Срби фолирали да више воле Запад од Русије, кад то није тачно – каже Миливојевић
