Прочитај ми чланакСрбија на председничке изборе мора јер им је време, али и на парламентарне јер јој треба корекција политике и мешање карата.
1.
Да сам на Вучићевом месту, сад бих покушао да се сетим ко ми је пролетос највише упирао да Лончар остане у влади. Подсећам, било је то време кад је сам Вучић најавио како ће да га отпусти. Искрено, не знам ко је то био, али ми понешто што натуцам о „периодном систему“ каже да је тај исти био и против уласка Николе Селаковића у владу. И да је сад међу тврђима да Вучић иде на председничке изборе. Данас је јасно и зашто је тад сачуван Лончар. Веља Илић је ту крив колико и поштар кад доноси пресуду у коверти, додуше, утолико експедитивнији што су га убедили да му је то достављање у најбољем интересу. Жртвовање за истину и правду да и не помињем.
За то време, Вучић је био у Минску, пре него што сам га тамо очекивао. И није се крио, преговарајући о феноменалним Лукашенковим тракторима, него је говорио о оном због чега је стварно дошао – о оружју. Зашто? Треба му за изборе? Можда, али шта то на изборима не може да заврши шест Путинових Мигова, него требају и Лукашенкови? Можда је боље питање: шта то он зна што ми не знамо?
2.
За то време, у земљи и око ње почиње кермес: Лончар и Шиптар у наставцима; Вацићев тест интелигенције на N1; шеф НС полиције са нарко-дилером; други нарко-дилер у колима Вулиновог министарства; рафални напади на Тому Николића; велечасни Жаркица Кораћ од Томе брани Тачија; Иницијатива младих на кастингу добија улогу Отпора, Алијин син прети „ревизијом оптужнице“, албански амбасадор у Приштини обећава да ће његова земља бранити Косово од Срба, Мекалистер у препоштеном Данасу…
Одакле све то за тако мало времена? Креирање предизборне атмосфере? Тешко, утолико теже што је готово сваки од поменутих догађаја дао више меркалија него кад се сабере све што су досад покренули опозициони кандидати. Пре ће бити да су и сами избори део нечег већег. Можда нечег због чега Вучић иде на ноге Лукашенку, кога је само пре пар година избегао у Београду.
3.
Шта год мислили о српској влади, иоле крупнија слика је јасна. Упркос бомбардовању и деценијама разарања, Срби данас нису само најјачи политички фактор између Беча и Цариграда него и носиоци једине две државе на том простору које су успеле да задрже контуре самосталности. Чак и кад би се, према истим критеријумима, правила листа европских земаља, Србија и Српска биле би веома близу врха. И?
Ништа, само што је на свету све више земаља – а после Трампа биће их још више – које знају да се самосталност још како сипа у трактор. Опоравак српске самосталности у промењеним околностима неће само погодовати Србији већ ће бити и нека врста балканске бомбе која ће, и без неке нарочите српске намере, променити геополитику региона. Како су нове балканске државе 90-тих ницале са истом мотивационом и идентитетском легитимацијом – борба против српске хегемоније – ту легитимацију су задржале и данас. Хајде сад да замислимо колики би макар делимичан опоравак Србије и Српске био земљотрес за те „нове државе“. Само наш опоравак приказаће их у пуном формату мање или више пропалих држава.
Зато је антисрпска мотивација Загреба, Сарајева, Подгорице, Приштине и Тиране данас и већа него што је била 90-тих, кад су се окупљали око заједничког пројекта. Они данас тај пројекат одсудно бране, а с њим и све односе које су изградили за последњих 25 година, који их, попут неког вештачког скелета, држе усправним и привидно живим.
4.
И баш зато све око нас почиње да личи на 90-те. Србија и Српска не смеју да устану, јер, ако се то деси, много тога око њих ће да падне. Зато је Вучић у Минску, јер за наставак рушења Србије стратегијом љуштења лука више нема времена, док би један блицкриг од неких 15 дана, за које време би се Србији руке држале завезаним, већ био неко решење. Зато је овде подигнута сва пета колона; зато тон критикама Србије у Европском парламенту дају посланици из Хрватске; зато су све афере пласиране у јавност испричане језиком разумљивим актуелним и будућим колонама корисних идиота, који се препознају по реченици да их баш брига за геополитку и светска догађања ако они лоше живе.
Наравно, платформа на којој се зида та врста афера не припада ни домаћој петој колони ни странцима. Припада самој власти. Питање је дакле како то да та власт у тако важном часу производи толико ентропије, толико Вацића и Лончара. Једноставно: Србија никад није имала власт којој су се толико разилазиле осе стратегије, идентитета и идеала. Да су се друге две осе подудариле са првом, било би исто као пре: нико не би смео да помене западне амбасадоре, Русији би залепили санкције, а Мигове би видели на филму. Да је превагнула оса идентитета, Србија би имала социјалну револуцију, у којој би сирмошани набијали богате на колац. Да је победила оса идеала, власт би пала на неком мајдану негде кад и Јануковичева.
Е сад, три тако разроке осе аутоматски стварају широку лепезу обавеза према спољним и унутрашњим актерима, међусобно често сасвим неспојивим. Производ тога јесте унутрашња конфузија коју стварају међусобно супротстављене фигуре, политике и интереси. Таква власт тешко може да крије своје слабости, ентропију производи лопатама. Наравно, те ентропије не би било кад би три поменуте осе биле мање разроке, али пре него што се баци камен, ваља видети шта би се десило да је нека од њих претегла. Чак и кад све то није нимало лепо изгледало, таква политика имала је свој raison d’être. Али времена се мењају.
5.
Председнички избори на пролеће су обавезни, парламентарни нису. Али, говорећи из перспективе већ испричаног, ови други су неупоредиво потребнији. Зашто? Зато што председнички избори могу да последично креирају персоналне поставке, али само парламентарни имају снагу креирања политике.
Речју, можда је време да се у власти озбиљно анализирају промене у свету, да се направе неки закључци и да се према њима опрезно и амбициозно коригује политика. Или – да будем сасвим јасан – да се осе стратегије и идентитета, колико је то могуће, приближе оси идеала. Таква мање разрока политика данас је могућа, по дефиницији, производиће мање ентропије, биће у обавези према мање политичких актера и, што је најважније, мање разнородних актера.
Такав налог не произлази само из промена у свету већ и због тога што ће Србија наредне године морати да брани своје право да устане, опоравља се, развија и – не мање важно – да се одбрани ако буде требало. Три су дакле кључна унутрашња разлога за парламентарне изборе. Прво, неке обавезе прихваћене на прошлим изборима – пре свега међународне а и локалне које произлазе из њих – немају стари претећи потенцијал. Друго, ако ћемо следеће године то да Србија не сме да устане слушати из Брисела, из региона, из српских медија и од наших олош-елита, бар не морамо све то да слушамо и из српске владе. Ако је овај разлог политички, следећи, трећи, је структурни. Наиме, мања количина обавеза владе после парламентарних избора могла би коначно да на политичкој сцени и око ње отвори једну нишу у којој би владала правила меритократије. Можда то не би сасвим убило ентропију, али би свакако повећало одбрамбене и развојне потенцијале друштва. А за то је неопходно ново мешање карата. Парламентарни избори.
