Прочитај ми чланакПритисак глобалистичких елита на Немачку и земље које јој гравитирају, међу њима и Србију, још неко време ће бити веома јак.
1.
У размаку од само неколико сати Владимир Путин и Доналд Трамп говорили су исто о истом. Путин је у традиционалној годишњој поруци нацији рекао да са Америком рачуна у заједничкој борби против светског тероризма. Трамп је на турнеји захвалности у Синсинатију, Охајо, обећао обрачун са ИСИС, уз важан амандман. Дакле, неће уз то развалити још пет држава и два регона, већ уз најаву нове спољне политике, која ће, учећи на грешкама из прошлости, престати да збацује режиме и владе по свету.
На тој сагласности – која не може бити телепатска, него је доказ не само комуникације већ и синхронизације два тима – можда се да градити будућност света. На мрачној страни глобуса то је схваћено. И зато је реакција – чиста паника. „Још више америчке силе у Сирији“, радни је назив петиције бивших људи демократског и републиканског естаблишмента, предвођених Медлин Олбрајт и Стивеном Хадлијем, бившим саветником за националну безбедност. Наравно, позив на „још више силе“ носи идеју да се – уместо сиријског расплета, који заговарају и Путин и Трамп – у кризу унесу нови елементи заплета, да се одложи крај.
Иако сасвим супротан, на истом фону панике на тамној страни је и позив турског шефа дипломатије Мевлута Чавушоглуа, који захтева тренутан прекид ватре у Алепу, праћен тврдњом да Асад више није у стању да влада земљом.
Пад Алепа, који Асад са савезницима ослобађа кварт по кварт, биће крај оних исламистичких група које су САД и Турска радо називали „умереном опозицијом“. Самим тим, пад Алепа драматично приближава Сирију завршетку рата и почетку разговора о политичком решењу.
2.
Откуд толики страх старог америчког естаблишмента и глобалистичких елита од завршетка сиријске кризе брисањем ИСИС са лица земље и поразом „умерених“ деривата Ал Каиде? Хајде да замислимо заједничке или бар синхронизоване акције две највеће војне силе света против џихадиста. О војном аспекту тога не вреди расправљати: збрисали би их за неколико месеци.
А о политичком? Замислимо, рецимо, колико историјско клупко би почео да одмотава пораз тог готово 40-годишњег пројекта глобалистичких елита, започетког оног дана кад је Збигњев Бжежински лично донео први „стингер“ авганистанским муџахединима. Замислимо кад би тај џемпер почео да се пара и кад би по једној његовој нити могло да се испрати где је престајао да тече новац Волстрита у наоружавању огавних главосека, а где се настављао новац међународних наркокартела? Кад би, пратећи другу нит, видели где су за исту сврху престајали хеџ-фондови, а где настављао мафијашки новац од отмица, изнуда и рекетирања потчињених држава.
Трећа нит дала би одговор ко су били исти актери са истим задацима у разарању независних држава, од Србије до Либије и Сирије? Четврта, која је – иста – рука креирала све те апсурдне историјске бастарде од Бин Ладена и Ел Багдадија, све до Саше Белог, Тачија и Ђукановића? Пета нит одговорила би колики интелектуални потенцијал – од глобалних медија преко тинк-тенкова до универзитета – је био ангажован да понуди политички и историјски разлог нечем што је било дубље по свом кримену него по својој идеји, баналној као и већина игара моћи.
Ради се о томе да је рушење ИСИС – али такво у коме учествују и Руси и Американци – поредиво у сазнајном смислу са ослобађањем Аушвица. Сазнајни потенцијал логора смрти завршио је у антрополошкој десакрализацији хуманости могућношћу сагледавања до тада непознатих ниша људске природе која је могла да приреди злочин тог типа и тих размера. Са друге стране, сазнајни потенцијал ослобођеног Алепа јесте у тим непрекинутим нитима које на једној страни држе неартикулисани главосеци из Исламске државе, а на другој највиши угледници глобалистичких елита, свет неспорних мужева који о тајнама својих успеха сведочи од универзитета до насловних страна новина.
Ширина те мреже – која захвата хиљаде километара у физичком простору и десетине хиљада у социјалном и културолошком – неће бити само реч о вероватно највећој светској завери икад већ доказ о томе да у протекле две и по деценије нису вођени многи ратови који су разорили десетине држава и однели милионе глава, већ један једини рат на многим тачкама света, са истом идејом, истим или невероватно сродним актерима, једном филозофијом живота и истоветним виђењем света.
3.
Није дакле намера Трампа да се, заједно са Путином, обрачуна са Исламском државом некакав хуманистички налог, па ни пут повратка конзервативним вредностима. То је тачка на којој је – много више него на америчком одустајању од статуса изузетне нације и повратку плавих крагни у локални Алепо (Детроит) – могуће формирати нови Велики Наратив. Као што је нови свет после 1945. грађен на искуству Аушвица – нажалост, не и Јасеновца – нови Велики Наратив неопходан је да би се изградио нови светски систем, да би се неповратно размонтирао стари, да би глобална смена друштвених елита имала пун замах, да би се ушло у, како еуфорично најављује Трамп, „нову епоху светског мира“.
Ако је Хобсбаум био у праву дефинишући 20. век као „доба екстрема“, онда тај век није могао бити кратак, чекајући све до друге половине друге деценије календарског 21. века свој крај и крај трећег епохалног екстрема – либералног.
4.
Као што се почетак 20. века сломио на леђима Европе – од Вердена до Петрограда – све су прилике да ће се сломити и његов крај. Европа, тачније Немачка, којом глобалистичке елите још увек управљају, одабрана је за последњу линију одбране пред наступајућим новим светом. Моћ и пројекције тих елита видели смо претходних недеља у Француској, где су лако слоњени са сцене њихови аутентични представници Франсоа Оланд, Никола Саркози и Алан Жипе. Избором Франсоа Фијона као изгледног противкандидата Марин ле Пен глобалисти су напола предали Француску да би избегли судар аутентичног представника глобалистичких елита и контраелите и репризу дуела Хилари Клинтон и Трампа.
Француска је тако жртвована за Немачку. Јер тензија какву би произвео, рецимо, судар Жипеа и Ле Пенове биће избегнута, што ће у септембру следеће године повећати шансе Ангеле Меркел за још један мандат и играње улоге која јој је додељена – само она и само Немачка имају снагу да понесу бакљу глобалистичких елита пре него што се оне консолидују на, као очекују, Трамповом епохалном поразу.
То је разлог зашто ће притисак глобалистичких елита на Немачку и земље које јој гравитирају, међу њима и Србију, и даље бити веома јак. Дакле, попуштање тог притиска није се догодило Трамповим доласком, и Србија још није избегла све црне тачке на свом путу. Наравно, очигледна обезглављеност вођстава у Подгорици, Сарајеву и Загребу, света наученог да функционише у улози марионете или да не функционише никако, Србији свакако чини добро, али још не довољно добро.
5.
Вођство Србије верује да у својој политици има и трамповску и клинтоновску компоненту, односно да може да у процењеном моменту одигра и на једну и на другу. Ако би се и могло рећи да је у праву – свакако више него било која друга престоница Централног Балкана – Београд ће, да би то сачувао, морати у наредних неколико месеци по сваку цену да сачува унутрашњу стабилност. Управо то је разлог зашто глобалистичке елите већ користе председничке изборе да ту стабилност сруше и изазову раскол у власти. Зато се од Вучића са те стране очекују драстични потези и снажни заокрети, које ће, надам се, успети да избегне.
Коначно олакшање за Србију догодиће се на потезу између Трамповог и Путиновог релаксирања односа две велике силе, које би се морало материјализовати у Сирији, и немачких избора, такође међусобно повезаних. Ако Путин и Трамп не буду напредовали, АфД ће, колико год гласова да освоји, бити изолована, а Меркеловој ће руку дати СПД. Ако се Сирија оконча онако како желе Путин и Трамп – Новим Великим Наративом – Меркелова ће бити збрисана – и то ће урадити опет СПД – и показаће се да јој је, чак и ако није била фирер глобалистичког света – припала улога фелдмаршала Кајтела, оног који ће потписати коначну капитулацију тог света.
Ако сачува стабилност у последњој сезони великих притисака и уздржи се од драстичних потеза, чијих најава су ових дана пуне дневне новине, шансе Србије биће велике. Ако не, запретиће јој историјска трагедија – да се после свих мучења и шиканирања из последње две и по деценије и сама нађе у недостојној позицији на крају неког од кончића распараног џемпера Новог Великог Наратива, као земља које је била доследна једино радећи против себе.
