Прочитај ми чланакВећина Срба на Црну Гору гледа као на другу српску државу. Срби рачунају да у Црној Гори живи братски народ, да су тамо Срби и они који се сад изјашњавају као Црногорци, а заправо су Срби.
На море се радије одлази у Црну Гору него у Хрватску јер ето тамо је братски народ исте вере, такорећи исто Срби. Сва историја Црне Горе јесте српска, све до Мила Ђукановића.
Режим Мила Ђукановића се никако не може назвати српским. То је један антисрпски пројекат Запада и тај пројекат антисрпског Монтенегра траје ево готово две деценије. Пола проблема је решено када се проблем дефинише. Наш проблем са Хрватима у обе Југославије је пре свега долазио отуда што ми нисмо дефинисали своје циљеве и сходно томе и своје односе са њима.
Да смо јасно поставили у старту ко су они а ко ми, многе ствари би текле другачије. Тамо ’80-их сам питао старије људе Србе који су преживели НДХ како су тако наивно дочекали Павелића и усташки режим да су их ови водили ко овце на клање. Одговор је био: „Нико то од Хрвата није очекивао, јер и они су наш народ“.
Исти проблем данас имамо у односу на режим Мила Ђукановића у Црној Гори. Полазећи од тога да је то исто „наш народ“ и да је Ђукановићев режим само нека пролазна фаза, ми смо као држава и као народ потпуно запоставили Србе у Црној Гори чекајући да се проблем сам од себе реши. Чак смо их неправедно изједначили са тим антисрпским режимом Мила Ђукановића. Па и сами Срби из Црне Горе имају неки осећај кривице према Србима из Србије због тог изједначавања њих и Миловог антисрпског режима.
Да је Милов режим антисрпски заиста није потребно објашњавати. Сем што су Срби третирани у Црној Гори као црнци у јужноафричком апартхејду, јер нити имају статус конститутивног народа нити мањине, и што се константно прогони СПЦ, Милов режим је урадио све да и то преосталих Срба тамо у скорије време преточи у монтенегрине.
Тај идентитетски геноцид по последицама је раван геноциду који су „наш народ“ Хрвати успешно спровели над нашим народом на западу западног Балкана. Још ’90-их година неки су схватили да је извор свих српских проблема и слабости не на ратишту у Крајини или Босни, већ у Београду. Исто је тако и данас. Режим Мила Ђукановића највише опстаје захваљујући нама самима. Захваљујући нашој инертности и спрегама корупције и криминала у Србији са тим антисрпским режимом у Црној Гори. Ђукановић нема јак лоби у Србији, то се не може назвати лобијем, он уствари у Србији, пре свега у Београду има парадржавну структуру, и утицај и контролу над многим НВО и медијима.
Новцем који је стекао криминалним радњама финансира ту своју парадржавну структуру пре свега ради продужења свог „бизниса“, али и ради контроле саме Србије и политике у Србији. Не можемо поуздано да знамо ко се све налази на Миловом списку плаћених јавних личности у Србији од политичара до медијских личности, али од како су појединци из Србије (Драгомир Анђелковић, Ненад Поповић, итд.) прозвали Ђукановића за антисрпску политику у ЦГ, његови експоненти из Србије су се сами почели јављати.
Од Вука Драшковића који захтева да Вучић уклони своје „највеће миљенике – и политичке и медијске – који су истовремено и највећи непријатељи Европе и Запада“. Па преко Чеде Јовановића који поручује да се Мило не дира, до Николе Самарџића који је решио да уређује уређивачку политику РТС, само да се Мило Ђукановић не би којим случајем нашао прозван на том јавном сервису. Самарџић користи исти речник као и лажни четник Вук Драшковић прозивајући „влади блиске аналитичаре и медије“ који су узгред и „руска агентура“.
Други мање битни опскурни ликови попут Бојана Ђурића, који хулигански прете Анђелковићу шамарањем, нису вредни помена. Користи се иста усташка матрица у којој се жртва и џелат изједначавају, а за све се на крају оптужују „клерофашисти“ и „србокомунисти“. Ко није пратио пропаганду Туђманових медија ’90-их, ови појмови Николе Самарџића му могу деловати непознато. Ма колико се заклањали иза општих места о људским правима, европским интеграцијама, безбедности региона и проче, ови Ђукановићеви пропагандисти у Србији су се сами разоткрили и сад им треба помоћи да се што више експонирају и разоткривају као лобисти једног антисрпског режима.
Драгомир Анђелковић је дефинитивно у праву када тврди да је Ђукановић учинио идентитетски геноцид над Србима, те да је Вучићева пасивност или пак подршка одлазећем криминалном режиму Мила Ђукановића, пре свега погубна за Србију; управо на исти начин је погубно као и лажно братство и јединство које смо на силу баштинили са Хрватима и другим својим џелатима у Титовој Југославији.
