Прочитај ми чланак
Оче, чувај срце, немој да ти пукне од туге или од радости када стигнеш у Београд и поново видиш Србију!
Овим речима је докторка Вера Јанковић, из Каракаса у далекој Венецуели, испратила свог оца Александра на далек и дуго припреман пут у отаџбину. С правом је била забринута, јер отац, четнички војвода фрушкогорски, има 92 године и седам деценија није видео свој завичај.
– Срце ми није задрхтало када сам из авиона видео Србију. Нисам заплакао када сам се срео са рођацима и пријатељима. Нисам се потресао, јер ја сам 70 година у Венецуели живео као да сам у Србији. Борио сам се за српство против усташа и америчких лажова, неговао сам православље, четничку традицију и учио нашу децу у емиграцији српски језик и историју – искрено нам је рекао војвода Јанковић, када смо се срели у центру Београда.
Кренуо је, рече, на железничку станицу да у њеном ресторану попије шљивовицу, коју је пио давне 1943. године, пре него су га Швабе одвеле у заробљеништво. Тада је већ слутио да дуго неће видети родну груду.
– Немци су ме одвели у заробљеништо, где сам био до 1945. године. Када су ме људи из ОУН после ослобађања из логора питали да ли желим у емиграцију или да се вратим у Југославију, одговорио сам: „У мојој земљи комунисти стрељају четнике. Боље је бити жив у Венецуели него мртав у Југославији!“
Александар Јанковић је рођен 1921. године у Иригу. Малу и велику гимназију завршио је у Шапцу и Руми, а Војну подофицирску школу за пилоте у Скопљу. Једини је данас живи пилот краљевске авијације. Био је припадник Мачванског четничког одреда Косте Пећанца, који га је због херојства у одбрани краља Петра Другог младог прогласио фрушкогорским војводом.
– Немачки напад 4. априла 1941. затекао ме у војној бази код Никшића, одакле је краљ са Капиног поља одлетео у изгнанство. Наша авијација је бранила његов живот. Борио сам се у Србији као четник, али су ме Немци стрпали у нишки затвор. Пет пута су ме водили на брдо Бубањ да ме стрељају. Живот ми је спасао комуниста Милан Зоговић, који ми је давао своју храну. Пребачен сам у мају 1943. у Београд, где сам провео два бурна месеца као ухапшеник и депортован у Немачку – живо се сећа војвода фрушкогорски.
У Венецеуелу је ушао 1947. године са још 250 Срба. Радио је као рачуновођа у провинцијској пољопривредној задрузи, као трговац козметиком, надзорник у фабрици аутомобила. Био је контролор артикала у компанији „Сијерс“, са платом од 3.000 боливијера. Када се почетком педесетих преселио у престоницу Каракас отворио је властиту трговачку фирму, оженио се Хилдом, младом Порториканком, добио 1956. ћерку Веру, али, каже, није престајао да србује.
(Новости)
