Прочитај ми чланак
За време Првог светског рата, од октобра 1914. до маја 1915. године, цело Ваљево било је – болница! За кратко време, број становника града на Колубари десетоструко се повећао – стизали су са свих страна рањеници, српски, али и аустроугарски војници, а убрзо је у Ваљеву избила епидемија пегавог тифуса, која је усмртила више од 7.500 оболелих, међу којима 22 лекара, а опакој болести подлегла је и чувена српска сликарка Надежда Петровић, медицинска сестра, добровољац.
У Ваљеву је, због његовог географског положаја и близине фронта, био главни командни и санитетски центар српске војске, али и место за пријем рањеника, многобројних избеглица, заробљеника, оболелих. Влада Србије била је планирала да за смештај рањеника и болесника користи 11 општинских објеката са 2.210 кревета, а у Ваљеву су тада постојале само две здравствене установе – Ваљевска окружна болница са хируршким павиљоном, чији је управник био др Селимир Ђорђевић, која је била у згради садашњег Историјског архива и Стална војна болница Дринске дивизије, којом је руководио мајор др Павле Војтех, и обе су имале скроман број лежајева.
– Предвиђања врховне команде српске војске да ће напад Аустроугарске кренути са Саве и Дунава, што је било лакше, нису се потврдила – каже Драгана Лазаревић Илић, саветница у Народном музеју у Ваљеву.
ПОЗИВ У „ТАЈМСУ“
Пре Колубарске битке, Влада Србије је у лондонском „Тајмсу“ позвала стране епидемиологе у помоћ. У Ваљево су убрзо стигле екипе лекара из САД, Енглеске, Холандије, Белгије, Шкотске, Русије… Познати холандски хирург Аријус ван Тијенховен је преживео пегави тифус, њега је излечио др Селимир Ђорђевић. Касније, др Ђорђевић је умро од ове болести, јер се одрекао вакцине у корист војника!
– Напад је уследио са Дрине, према Ваљеву, па је самим тим дошло до прегруписавања трупа и промене стратегије. У Ваљеву је већ 9. августа 1914. године смештена врховна команда, а близина Церске битке и других окршаја на Дрини, учинило је да Ваљево постане варош у коју су тада биле упрте очи читавог света.
Наиме, упоредо са првим победама храбре и пожртвоване српске војске, које су у свету прославиле Србију, као муња прострујала је и вест да је у Ваљеву избила епидемија пегавог тифуса неслућених размера, која се брзо ширила по целој земљи. Србија је тада имала само 450 лекара. У Ваљеву, на око 7.500 рањеника, било је – 25 лекара.
– Када је епидемија пегавог тифуса букнула, на брзину су отворене болнице у касарни Петог пешадијског пука, Ваљевској гимназији, Музеју, те свим расположивим јавним објектима, кафанама, школама, магацинима – каже наша саговорница. – По околним селима формиране су бројне пољске болнице. Међутим, због повлачења војника ка Ваљеву и мешања са цивилима, зараза се све више ширила, а град је у једном тренутку имао десетоструко више становника него у мирнодопским условима. За време епидемије, у Ваљеву је дневно умирало стотину људи. Сматра се да је у ваљевском крају од пегавог тифуса страдало око 3.500 војника и више од 4.000 цивила.
Процене су да је у Србији од ове болести умрло око 135.000 људи, међу њима око 30.000 војника. За сузбијање епидемије најзначајнији је био долазак др Лудвика Хиршвелда, светски чувеног бактериолога, који је успео да изолује клицу паратифуса. А Џон Рид, дописник „Метрополитен магазина“, извештавао је да „иако епидемија јењава, улице Ваљева представљају авеније болница“. О том страшном периоду, Народни музеј у граду на Колубари припрема изложбу „Ваљевска болница“.
НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ
Чувена сликарка Надежда Петровић је била болничарка српске војске у три рата. У Великом рату, после победе српске војске у Церској и Колубарској бици, током затишја 1915. године, отишла је у Скопље, где јој се била склонила родбина. Иако је породица преклињала да се не враћа на бојиште, храбра сликарка, међутим, изабрала је да оде у болницу у Ваљеву, у ком се због епидемије пегавца није знало ко је жив, ко мртав. Надежда, која је била болничарка Инфективне војне болнице, добила је пегави тифус. Пре но што је издахнула, 3. априла 1915. године, боловала је седам дана. Почива на Новом гробљу у Београду. У њену част, у родном Чачку, од 1960. године одржава се ликовна смотра „Меморијал Надежде Петровић“. Последње дело које је насликала управо је – „Ваљевска болница“.
СИМБОЛ ХУМАНОСТИ
Ратна болница у Ваљеву представља симбол медицинске пожртвованости и хуманости, јер се лекари и медицинско особље нису штедели, циљ им је био да што више помогну рањеницима и оболелима од пегавог тифуса. Тако су, осим др Ђорђевића, од ове болести у Ваљеву умрли др Драгиња Бабић, прва Српкиња доктор медицине, те др Павле Војтех и др Алберт Семјуел Кук из Сједињених Америчких Држава, чији је један од ретких споменика преминулим лекарима који постоје у граду на Колубари. Била је то, уједно, највећа ратна болница у Првом светском рату. На основу дела Добрице Ћосића, у Југословенском драмском позоришту у Београду играна је позната представа „Ваљевска болница“, у режији Дејана Мијача.
(Вечерње новости)
