Прочитај ми чланакНа светској политичкој сцени недодирљиви остају само лидери који имају тенденцију ка ауторитарности, остали ће се грчевито борити за опстанак у новој години.
На светској политичкој сцени недодирљиви остају само лидери који имају тенденцију ка ауторитарности, остали ће се грчевито борити за опстанак у новој години.
Одлука Британаца да себи дозволе луксуз изласка из Европске уније је за последицу довела тотални колапс у заједници европских држава, који се продубљује сваком новом ситуацијом када грађани добијају шансу да искажу свој став.
“Нову Европу” је ка изласку из бунара требало да поведу три лидера, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и Матео Ренци или је бар тако звучало у њиховим изјавама после “спасоносних” састанака који на крају нису донели ништа конкретно.
Један члан екипе није дочекао 2017. годину на власти. Матеу Ренцију је главе дошао референдум на коме није прошла његова опција. Оставка је била неминовна и то у моменту када се очекивало да млади лидер направи корак даље у хијерархијској лествици европских моћника и позиционира се као један од стубова.
Притом, у финишу мандата Барака Обаме је стигао до шансе да се веома приближи владајућем естаблишменту, али му ни то не би вредело после победе Доналда Трампа и могућих тектонских поремећаја у међународним односима.
Колико год му било тешко, Ренци би могао комотно да се радује томе што је отишао са премијерске позиције у Италији. Шансу да се склоне немају, нити је желе Ангела Меркел и Франсоа Оланд, прве главе Немачке и Француске, али није искључена могућност да ће им се то десити, после свега што се догодило 2016. године.
Критичан тренутак за прву жену Европе
Мигрантска криза је потпуно обележила годину за нама, а поред милиона прогнаних из девастираног Блиског истока главни лик целе представе је била Ангела Меркел.
Најмоћнија политичарка Европе је своју земљу видела као право одредиште за унесрећене, широм је отворила капије, иако су готово све државе у околини на своје стављале катанце.
Исламистички тероризам је разорио Европу, унео страх какав се није осетио ни у Другом светском рату, а све је то стављено на душу Меркелове.
Кажу десничари да су “отворена врата” у њихову државу донела и терористе, спремне да загорчају миран живот просечног Европљанина и да га наведу да у сваком тренутку мора да буде на опрезу.
То је Европљанима страно, нису научили на опрез, не знају да се суоче са страхом, а што је најгоре од свега, за лидере имају људе који немају право решење за потпуни суноврат у њиховим животима.
Тековине солидарности, “доброте”, “топлог срца” више нису прва ствар о којој се размишља, спасавање своје главе је примарно, а ту, попут секте, улећу људи са идејама спаса.
Десничарске струје у немачкој политици имају дубоко утемељење, али су током протеклих неколико деценија изгубиле на снази.
Њихове поруке данас добијају тежину, могу се у њима наћи и рационални елементи и све то спаковано на једно место значи да постоји озбиљна могућност да једна Алтернатива за Немачку, потпомогнута покретима попут Пегиде стиче реалан осећај да може да обори еврофанатичну власт.
Меркелова има проблеме и у сопственим редовима. Бројни локални моћници су осетили моменат за своје истицање и немало пута су се јавно успротивили њеном “мајчинском инстикту”.
ДW оцењује да страхове грађана у политичке поене вешто претвара странка Алтернатива за Немачку (АфД), која постоји тек од 2013, а 2016. је ушла у парламенте у пет покрајина, удвостручивши своје политичко присуство. У Саксонији-Анхалт, АфД је са 24,3 одсто освојених гласова постала друга најјача странка иза демохришћана (29,8). Због јачања АфД-а компликованије постаје формирање владе.
Наводи се да многе ствари говоре у прилог томе да ће у наредном сазиву Бундестага уместо четири бити шест странака. Према актуелним анкетама, које су последњих месеци релативно стабилне, за коалицију неће увек бити довољне три странке. Трио СПД, Левица и Зелени – који је однедавно на власти у Берлину – како тренутно стоје ствари не би имао већину у Бундестагу.
Ипак, већ неко време, странке међусобно интензивно разматрају где су им сличности, а где разлике. Жеља да се спречи још једна велика коалиција коју ће формирати ЦДУ/ЦСУ и СПД већа је него икада у црвено-црвено-зеленим редовима.
За немачку политичку сцену и федералне изборе који су на програму 2017. године је веома важан екстремни пад популарности Хришћанске демократске уније на чијем челу је Меркелова.
Од јула 2015. године до децембра следеће од тенденције раста ка 45% подршке ЦДУ се срозала за више од 15 одсто, док је у истом периоду АфД скочила са 5 на 15.
ЦДУ је са собом повела и партнера Социјалдемократску партију због чега постоји велика шанса да коалиционе странке на следећим изборима не пребаце 50 одсто гласова.
Први тест за то ће бити председнички избори, заказани за 12. фебруар.
Меркелова је стала уз свог шефа дипломатије Франк-Валтера Штајнмајера, уз наду да ће његова честа путовања у Москву допринети побољшању односа са Русијом, која не намерава да се повинује никаквим санкцијама са Запада и наставља по свом, посебно осокољена интензивним развојем пријатељства са турским владаром Реџепом Тајипом Ердоганом и изабраним председником САД Доналдом Трампом.
Изнуђен потез или не, тек Меркелова се у више наврата нашла на удару како лидера СПД Зигмара Габријела, тако и Штајнмајера, али сада нема назад – неопходно јој је да заједнички кандидат убедљиво победи како би се ухватио добар залет за изборе за Бундестаг, чији датум тек треба да буде одређен.
Избор Штајнмајера је и резултат неуспелог тражење кандидата од стране конзервативаца. Кандидат којег они желе, председник Бундестага Норберт Ламерт (ЦДУ), одбио је функцију. Штајнмајерово име се везује за континуитет и поузданост. То се може видети и као сигнал. Јер именовање за највишу државну функцију у немачкој историји је увек у вези са владајућим коалицијама које се назиру или којима се тежи.
Кад премијер поднесе оставку да би се кандидовао…
Одлазак Мануела Валса са функције председника Владе Француске није подигао већу тензију у тамошној јавности. Једноставно, држава која већ месецима живи у ванредном стању не реагује редовно на редовне ствари.
Колико су избори за наследника Франсое Оланда битни француским политичарима говори и чињеница да се министарске функције одрекао и Емануел Макрон, човек који је био задужен за економију и индустрију у Валсовом кабинету.
Оланд никада није успео да достигне снагу својих претходника, ако из те групе изузмемо Николу Саркозија. У последњој години мандата се суочио са потпуним хаосом на свим пољима и неминовно је да ће личност која га буде заменила бити пред великим изазовима, како код куће, тако и у Европи, а поготово у свету.
За разлику од Немачке, у Француској се прво пита председник, а за најпрестижнију функцију у држави спремна је жестоко да се бори Марин Ле Пен, политичарка која се није либила озбиљне свађе са њеним и оцем њене партије Жан-Маријем, а последња дешавања јој иду итекако на руку.
О стању у француском друштву довољно говори недавно истраживање једне од компанија за истраживање јавног мњења која у имену има назив “Ипсос”.
Просечан Француз верује да је 31% становништва његове земље муслиманске вероисповести, а стваран податак је четвороструко мањи – 7,5 одсто.
Од Шарли ебдоа, Батаклана, Нице, Француска је у ванредном стању, ниво страха од терористичких напада који могу да се догоде у апсолутно сваком тренутку је на нивоу који се не памти, а као АфД користи ту ситуацију у Немачкој, тако ради и Национални фронт.
Изразити евроскептицизам, испољавање и клерофашистичких елемената није страно породици Ле Пен, а за разлику од сениора који је насупрот себи имао јаке лидере и јаку Европску унију, Марин улази у трку са групом политичара који се уклапају у систем “естаблишмента”, са малим назнакама да су спремни на драстичне промене.
Од почетка истраживања ни Валс ни Макрон не делују као кандидати који ће моћи да се супроставе десничарској кандидаткињи. За сада, први у анкетама је Франсоа Фијон, некадашњи премијер за време председниковања Саркозија.
Кандидат Републиканаца, некада партије познате под именом Унија за народни покрет, пред бираче је изашао са програмом “десно од десног”, желећи да разочаранима понуди нешто разумнију опцију од оне коју заступа Национални фронт.
Аналитичари су оцењивали да је просто невероватно да се француски конзервативци, поштоваоци републиканских идеја Шарла де Гола нису раније сетили Фијона, кога оцењују као социјално ангажованог убеђеног католика, патриоту са националистичким моментима и присталицом радикалне неолибералне економске реформе.
Као и у Немачкој, фаворит у Француској је особа која важи за “Путиновог пријатеља”, којим либералнодемократски и левичарски систем неће бити задовољан јер је спреман да попут Трампа избаци паролу “Учинимо Француску великом нацијом”, да удари оштрим мерама као Маргарет Тачер и да орбановски закључа врата избеглицама.
