Прочитај ми чланакМожда је наслов овог писанија претеран, али нисам могао да пронађем ништа адекватније, а да будем искрен имао сам жељу, јер количина будалаштина која је изашла из уста извесног, очито самозваног, историчара Дарка Гавриловића, другачије се заиста није могла описати.
Можда је наслов овог писанија претеран, али нисам могао да пронађем ништа адекватније, а да будем искрен имао сам жељу, јер количина будалаштина која је изашла из уста извесног, очито самозваног, историчара Дарка Гавриловића, другачије се заиста није могла описати.
Намерно истичем епитет „самозвани“, јер то што је Гавриловић мртав озбиљан испричао у свом поређењу садашње владајуће гарнитуре са квислиншком владом Милана Недића, ниједан историчар, па чак и заклети комуниста, не би могао да изговори.
Уколико је Гавриловић заиста дипломирао историју, наш просветни систем би озбиљно морао да се позабави стањем на нашим универзитетима, јер је истински скандалозно да је ова анегдота од личности могла икада да добије диплому. Да има икаквих мерила у овом друштву, као што их нема, после интервјуа и своје анализе коју је пружио на порталу своје једночлане НВО „Центар за историју, демократију и помирење“ та диплома би морала да се добрано преиспита.
Дотични „историчар“ је себи задао тему која носи назив „Нови Србин“, желећи да прикаже како данашња власт прави те „нове Србе“ на подлози онога што је Недић радио као председник окупационе владе. Основ на коме проналази везу садашње власти и Недићеве је рехабилитавиција Милана Недића. За почетак, дотичном „историчару“ би требало објаснити да се Милан Недић не може рехабилитовати, јер му никада није ни суђено, с обзиром да је наводно скочио кроз прозор и тако извршио самоубиство. Бар је тако предочена званична верзија. Чим није било суђења, односно, чим Недић није ни дочекао пресуду коју су му нове власти припремиле, самим тим не може се ни рехабилитовати.
Свакако, његовим присталицама, а посебно породици, вероватно је стало да пред судом јавности скине оптужбе да је Милан Недић учествовао у прогону Јевреја, те да са холокаустом нема никакве везе јер је српска полиција била изузета од стране Немаца да у томе учествује. Да ли је то истина или није, о томе може историја да суди, могу сведоци да сведоче, може и на суду да се захтева утврђивање истине о томе, али прича о рехабилитацији пада у воду, јер против Недића није подигнута ни оптужница, с обзиром да га је самоубиство спасло од судског процеса. Неко ко је историчар морао би то да зна.
Но, Гавриловић ипак највише „бриљира“ када пореди Недићеву пропаганду са пропагандом данашњих власти, те на томе највише баца акценат у стварању „новог Србина“ на коме Гавриловић потенцира. Истиче да је пропаганда Милана Недића била таква да је о њему стварана слика „као јунаку, несебичном човеку, одлучном, као једином ко може да спаси Србију која је пропала највише због демократских политичара и странака“. Суштински, Гавриловић је ове наводне Недићеве методе пропаганде желео да упореди са данашњим Вучићевим. Онај ко не познаје ту тематику заиста би могао да наседне на овакве будалаштине, јер на основу овога што Гавриловић пише испада да се Недић дуги низ година припремао за политичко деловање, што свако ко познаје његову биографију зна да није истина.
Најпре зато што се ради о војнику, генералу, који није имао апсолутно никакве политичке амбиције, а потом и зато што је на чело окупационе владе доведен мимо његове воље, после више одбијања. Неко ко у више наврата одбија да преузме улогу сигурно се није тако помно припремао за пропаганду, те аргумент о припреманој кампањи против некаквих демократских снага и политчких странака заиста нема везе са реалношћу. Посебно што свакако у окупираној Србији Немци не би ни дозволили политичке странке, па је кампања против странака свакако излишна.
Да је Недић био јунак из Балканских ратова, па касније и из Великог рата, ту није било потребе да се води пропаганда.Свакако је био одликован највишим могућим одликовањима и медаљама за храброст, а 1915.године унапређен је у чин пуковника и постао је најмлађи пуковник у историји српске војске. О његовим особинама да ли је био несебичан и одлучан не бих могао да судим, јер о томе не знам ништа, али ако га је неки журнал и приказао као таквог, па и ако је кроз такво приказивање њега самог подизан пољуљани морал српског народа који је пао под окупацију Немачке, не видим у чему би то био проблем. Ако је то најтешња веза Вучића са Недићем, онда могу само да кажем да је Вучић на добром путу, јер свакако је Србији потребан неко ко је одлучан.
Гавриловић даље наводи да је Недић водио пропаганду против бивших властодржаца како су били корумпирани и да је због њих Србија пропала, алудирајући данас на Вучића да се неретко позива на деловање Демократске странке до 2012.године. Чак и да је то тако, а врло је спорна ова тврдња јер Недић је као војник под пушкама доведен да управља окупационом владом, па сходно томе није имао ни потребе да против неког води кампању, јер није ни имао изборе.
Ипак, истини за вољу, да је било корупције у предратној Краљевини Југославији, па било је. Као што је енормно било у време Демократске странке, с том разликом што ми данас заиста плаћамо застрашујуће размере језиве економске политике коју је Демократска странка водила и заиста је питање да ли ћемо икада успети да се извучемо из талога корупције која нам је остављена у наслеђе. То су чињенице колико год да се не допадају овом „историчару“.
Ипак, највеће лудило тек следи. Овај „историчар“ као Недићеве, а самим тим како он резонује и Вучићеве, грехе наводи пропаганду усмерену ка томе како су бившим властима и Недић и Вучић приговарали „уништење српског домаћина, да су подстицале високо школство уместо да уче Србина да буде радник, отерале су жене у градове где се превише шминкају и дотерују уместо да седе код куће и рађају децу“. Размишљао сам се да ли уопште ове којештарије да прокоментаришем, али зарад јавности морао сам то да учиним.
Најпре, српски домаћин јесте био уништаван и пре Другог светског рата, а свакако после 2000.године је уништен. Рецимо, 2011. године имали смо сточни фонд на нивоу фонда из Балканских ратова. Зар је лоше о томе говорити и шта је проблем ако је то неко приговорио? Што се тиче високог школства, па баш га је гарнитура после 2000.године сахранила. Ако је неко уништавао високо школство, то је било тада. Тада су дате лиценце разноразним бесмисленим факултетитима, ниво квалитета наставе је срозан на најниже гране, а свршени студенти обично нису знали после факултета где да раде осим да јуре везу за државну службу.
Праксу нису имали ниједан дан. Да не говорим о томе да су нам 2001. године уведене школарине да је студирање, баш како је Србијанка Турајлић тада говорила док је бранила њихово увођење, постало привилегија бигатих. Управо садашња владајућа гарнитура је изменила закон о високом школству у коме је колико толико успела да дефинише шта се може сматрати факултетима, па је макар мало уведен ред у тој области, али смо свакако далеко од идеалног.
Мислим да је сувише трошити речи на то ко је отерао студенте са факултета и ко је најпре сиротињи онемогућио да студира. О нашминканим девојкама нећу да трошим речи, али ако је грех то што неко је подстицао, па и данас неко жели да подстакне, да жене рађају децу и да се одлучујемо за формирање породице, онда Гавриловић заиста има проблем са самим собом. Нема ништа лепше од родитељства и Богу хвала да се што више девојака и младића одлуче за формирање породице и да нам наталитет буде већи.
Из свих ових идиотлука што је Гавриловић нашкрабао извукао је закључак да данашња власт ствара „новог Србина“ као фашисту, јер је споља европејац, а унутра је фашиста.
Зато, наслов „Будале се не сеју, оне саме ничу“ заиста се мора применити на ову карикатурну личност каква је Гавриловић.
