Прочитај ми чланак
Боеми су се прво скупљали у винаријама у Карађорђевој улици, па су се полако селили ка „Дарданелима“ и „сливали“ ка Скадарлији.
Београдска боемија у ствари је рођена у Карађорђевој улици и винским лагумима
Једна од најчуднијих кафана у Београду је винарија која се закрилила Бранковим мостом и која чува традицију стару неколико векова, на месту где је некада било срце овог града.
Најинтересантније и најтужнији гост Илићу је био један старији човек који би већ око поднева бануо у кафану сасвим сам и гутао чашу за чашом необично брзим ритмом.
– Видим да човека нешто мучи, има више од 70 година, седнем мало са њим да попричам – сећа се наш домаћин.
– После доста вина, отворио ми је душу. Мучи га ташта, уби га, каже. А несрећник се оженио са 20 година, и то траје више од пола века. Па ти рачунај, брале…
Савремене генерације заборављају да је београдска трговачка жила куцавица била у Карађорђевој улици, а још мање памте како је роба која је стизала у наш главни град складиштена у лагуме који се простиру од данашњег Бранковог моста ка Калемегдану.
Лагуми су вештачке пећине које су служиле за чување вина, житарица, сувог воћа и свега оног чиме су наши стари трговали пре неколико векова, када нису постојали фрижидери и хладњаче. Ови подруми били су идеална места у којима је температура била стабилна, па је роба била на сигурном.
Са друге стране, овде су били и вински подруми. Још аустријске власти 1726. године бележе како су у лагумима испод Саборне цркве били митрополитски подруми у којима је чувано вино.
Тако бисмо могли да кажемо како је београдска боемија, на коју смо толико поносни, у ствари рођена у Карађорђевој улици и винским лагумима који су тамо већ неколико стотина година. Предања говоре да је и Ђура Јакшић ту поред огромне буради некада умео да искапи своје бокале.
Васколика београдска трговина обављана је бродовима који су пристајали у наш град баш на месту где је сада пристаниште за туристичке бродове. У време кнеза Милоша, у доба пре око два века, железница није постојала, друмови су били несигурни због хајдучије, и транспорт робе бродом био је најјефтинији и најсигурнији.
Поред контејнера у овој улици Илић је недавно нашао уредно увезане бројеве старих новина из 1945. године.
– Некоме нису више биле потребне, а ја сам их, дабоме, сачувао.
Сада их моји гости веома воле, и често прелистају.
Употпуњују им времеплов у који улазе, када кроче у Винарију.
Укратко, то је прича о лагумима у Карађорђевој улици, а таман кад помислите да старе боемије више нема, у једном од њих проналазимо две појаве за којима добар новинар одвајкада трага: одличну, старинску кафану и сјајног конобара!
Горан Илић нас дочекује раширених руку, говори да воли боеме јер живи од њих. Угоститељством је почео да се бави у Бешкој, у кафани „Замак“ поред Дунава, али му је била суђена ова, савска падина, у Карађорђевој улици.
– Много сам овде научио, а највише волим Нушићеве белешке – говори Илић.
– Све је исто као пре сто година, јер је он говорио „да су боеми ведри, весели и духовити људи, који су претпостављали друштво свакој другој дужности у животу. Били су то људи ’понесени па пуштени’, људи који су догурали до пола пута, па их је мрзело даље да се море“.
Илић води кафану која се налази у лагумима и верује да њоме још лутају духови оних који су је пре неколико векова ископали. Унутар његове Винарије, која је, у ствари, вештачка пећина, зидови су исти као што су били у оно доба, гости су насмејани и „понесени“, како рече Нушић. Свет се окреће исто као што је то некада чинио.
Испред лагума у којем је смештена Винарија, стоје два горда, али оронула стуба. То су били делови дизалице којом је роба некада давно подизана до Косанчићевог венца, одакле су је запреге одвозиле даље, на београдске пијаце.
– Карађорђева је некада била срце овог града, а видећете, биће то она поново – сигуран је Горан Илић.
(Вечерње новости)
