Прочитај ми чланакПроцес осипања подршке Украјини је почео и одвијаће се све брже. Уколико Бела кућа не направи дипломатску излазну стратегију, могла би остати без адута за преговоре са Кремљом
Како би украјински ратни напор могао да банкротира? Развој током последњих неколико недеља упућује на речи Ернеста Хемингвеја: „На два начина: прво постепено, онда нагло”. Уколико се то покаже тачним – биће то лоша вест не само за оне који инсистирају на безусловној украјинској победи, већ такође и за оне који инсистирају на дипломатском разрешењу сукоба.
Постепени сегмент је већ у току. Одлука америчког Конгреса прошлог викенда да усвоји „јасан” законски предлог о потрошњи за финансирање владе наредних 45 дана – повијајући се под притиском неких представника из редова Републиканске странке – је последњи знак колико брзо политичке прилике могу да се преокрену. Такво гласање било би незамисливо прошлог децембра, када је обраћање украјинског председника Зеленског, преношено на телевизији, наишло на ласкаве похвале у медијима и када је он свечано предао заставу коју су потписали одлучни браниоци Бахмута који се налазио под опсадом.
Растући скептицизам
Десет месеци касније, Бахмут је пао. Украјинска контраофанзива је ослабила. Низ истраживања јавног мњења указује да се сада већина Американаца противи слању додатне помоћи Кијеву. Кад је посетио Вашингтон прошлог месеца, Зеленски је третиран више као уљез него као инспиративни херој. Председавајући Представничког дома Кевин Мекарти онемогућио је да се Зеленски поново обрати заједничкој седници Конгреса, тврдећи да нема довољно времена.
И у Европи се помаљају знаци „украјинског замора”. Усред спора око украјинског извоза пољопривредних производа који би могао да нашкоди пољопривредницима у ЕУ, пољски председник Дуда упоредио је Украјину са дављеником који покушава да за собом ка дну повуче и свог спасиоца. Мађарски премијер Виктор Орбан рекао је да његова земља више неће пружати било какву подршку Украјини. Словачка је била прва држава која је испоручила борбене авионе Украјини након руске инвазије, али су на прошлонедељним изборима њени грађани већински гласали за странку бившег премијера Роберта Фица, који је у кампањи заговарао прекид помоћи Кијеву.
У међувремену, крајње десничарска странка Алтернатива за Немачку (АфД), која се одавно против прекиду односа са Русијом због рата у Украјини, попела се на друго место по подршци према истраживањима немачког јавног мњења.
Ови трендови поспешују могућност злокобне спирале која ће све више добијати на замаху. Украјинска стагнација на бојном пољу подстиче све више Американаца да се запитају да ли су милијарде долара помоћи бачене на рат у којем није могуће победити. Растући скептицизам у Европи појачава забринутост у Вашингтону да НАТО партнери неће делити бреме подржавање Украјине.
У Вашингтону, неуспех Беле куће да артикулише излазну стратегију распирује страховања од још једног америчког „вечитог рата”, овога пута посредничког рата против нуклеарне силе. Забринутост у вези са даљом западном подршком поткопава украјински војни морал и политичку одлучност, што води даљој ерозији њеног положаја на бојном пољу.
Прекретница у рату
Ова комбинација могла би да доведе до прекретнице после које ће постепена ерозија западне подршке Украјини прерасти у нагло смањење или колапс. Шта би могло да уследи?
Мало је вероватно да би ово могло да доведе, како многи тврде, до руског освајања целе украјинске територије, њеног инкорпорирања у Руску Федерацију, што би на крају окренуло опорављену руску војску према Пољској и балтичким државама. Кремљ свакако увиђа да би покушај освајања и управљања великим делом Украјине – који насељава добро наоружано и антируски расположено становништво – била скупа амбиција.
Штавише, Русија није показала ни способност ни жељу да својевољно уђе у сукоб са НАТО пактом. Уместо тога, много је вероватније да ће Москва претворити Украјину у пропалу државу. Могла би покушати да заузме остатак Донбаса и можда украјинску црноморску обалу. Након што створи проширену ничију земљу, која ће раздвајати руске снаге од територије под украјинском контролом, могла би да једнострано прогласи примирје и изгради опсежни систем утврђења против нових напада.
Уколико Кијев буде затражио мир под принудом, то би могло угрозити власт Владимира Зеленског. Уколико одбије, то би могло да уништи Украјину као државу. У сваком случају, финансирање и управљање ониме што преостане од Украјине постаће западни проблем, не руски.
Уколико се не буде постигао споразум о окончању рата са Русијом, мало који донор ће определити стотине милијарди долара нужних за украјинску обнову. Ишчезнуће могућности за успостављање демократије и владавине закона у Украјини. Интензивираће се прилив избеглица у Европу, што ће повећати поделе унутар НАТО пакта и ЕУ. Вашингтон би потонуо у дебате о томе ко је изгубио Украјину.
У овим околностима, Путинов нема много мотива да тражи компромисно решење било са Украјином, било са Западом, што доводи шире односе Истока и Запада у опасно и нестабилно стање конфликта, без контроле наоружања и механизама за обуздавање сукоба који су помогли да се спречи претварање Хладног рата у врући.
Европа би се суочила не са Гвозденом завесом, већ пре за зјапећом раном, сличној оној либијској, а која би инфицирала Запад дуго година. Руска војна сарадња са Кином, Ираном и Северном Корејом би се додатно развила.
Потреба за компромисом
Наравно, ништа од споменутог није неизбежно. Онај ко сматра да би САД могле да окончају рат једноставним прекидом помоћи Украјини требало би добро да поразмисли о оваквом исходу. А они који инсистирају да би Запад једноставно могао да увећа помоћ коју пружа Украјини морају да признају да садашњи трендови не слуте добро за Бајденову стратегију „колико год да је потребно”, било за победу у рату или за претварање Украјине у моћну тврђаву способну да одолева Русима у наредним годинама.
Избегавање таквих онеспокојавајућих могућности захтева компромис. Бела кућа ће морати да начини уступке америчким противницима пружања помоћи Украјини тако што ће јасно назначити – барем иза затворених врата – како планира да ту војну помоћ увеже са изводљивом излазном стратегијом. Противници пружања помоћи Украјини мораће да пронађу компромисно решење са присталицама те стратегије, како би се обезбедило да Украјина не претрпи тотални колапс, са свим пратећим последицама за Запад и остатак света.
И Запад и Русија мораће да прихвате компромис – не нужно око територије, али сигурно око шире архитектуре европске безбедности и украјинског места у њој.
Компромис је ретко могућ, осим ако обе стране располажу адутима које могу искористити у преговорима. САД не треба да испусте адуте из руку тако што ће једнострано обуставити помоћ Украјини, као што не би требало ни да се прерано на њих позову. Али уколико не буду деловале брзо, и уколико помоћ Украјини не испрате дипломатском иницијативом, поменути адути би могли нагло да ишчезну.
Џорџ Биби провео је током дуже од две деценије време у влади САД као обавештајни аналитичар, дипломата, и политички саветник; био је директор руске аналитике у ЦИА и саветник за Русију потпредседника Дика Чејнија. Његова књига „Руска замка: како наш тајни рат са Русијом може да прерасте у нуклеарну катастрофу” („Тхе Руссиа Трап: Хоw Оур Схадоw Wар wитх Руссиа Цоулд Спирал инто Нуцлеар Цатастропхе”), објављена 2019, упозорава како би САД и Русија могле да се нађу у опасном војном сукобу, сличном ономе који се сада одиграва у Украјини.
Нетањаху прогласио ратно стање, Хезболах ударио на Израел са севераhttps://t.co/fa0aIYKsIt
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 8, 2023
