Зато што то Вашингтону омогућава да предупреди било какво њихово зближавање, али и да након Брегзита осигура да ће његов најпокорнији савезник, Уједињено Краљевство, остати важан фактор војне будућности Старог континента.

Зато што то Вашингтону омогућава да предупреди било какво њихово зближавање, али и да након Брегзита осигура да ће његов најпокорнији савезник, Уједињено Краљевство, остати важан фактор војне будућности Старог континента. Берлин, који је управо повећао свој војни буџет, уверен је да ће „без промене курса, Русија у блиској будућности постати претња по безбедност нашег континента (4)“. Готово да смо у искушењу да ту формулу применимо на НAТО…

Хоће ли челници европских земаља чланица Aтлантског савеза испратити пример Жозеа Мануела Бароза, који је по завршетку председавања Европској унији постао лобиста Голдман Сакса? Није ли им, у том случају, самит Северноатлантског савеза (НAТО) могао послужити као припрема за повратак на сцену у виду консултаната неког од америчких предузећа за производњу наоружања? Иако свакако апсурдна – макар се надамо – ова хипотеза звучи тек нешто алармантније од одлуке објављене по завршетку њиховог састанка одржаног у јулу у Варшави: успостављање нове мобилне јединице од четири хиљаде људи у Пољској или некој од балтичких земаља. На пушкомет од Санкт Петербурга и упоришта руске флоте у Балтичком мору.

Већ замишљамо озлојеђеност руских државника када се НAТО, структура наслеђена још из Хладног рата, која је требало да нестане скупа са Совјетским Савезом (1), састао на истом месту на ком је маја 1955. године, под покровитељством СССР-а, потписан Варшавски пакт. Да ствар буде гора, амерички генерал Кертис Скаприоти, нови командант НAТО снага у Европи, изјавио је да би његова „командна структура“ требало да буде „довољно агилна за природну транзицију између мира, провокације и сукоба (2)“. „Провокације“, кажете? Украјински председник, Петро Порошенко, који води необјављени рат с Русијом, био је позван у пољску престоницу, иако његова земља није део НAТО-а.

Тамо је могао да чује подсећање председника Сједињених Aмеричких Држава на његову „чврсту подршку напорима Украјине да одбрани свој суверенитет и територијални интегритет против руске агресије“. У преводу: западне санкције против Москве опстаће „све докле Русија у потпуности не испуни своје обавезе које проистичу из споразума у Минску (3)“. Вашингтон и његови савезници, дакле, остају при томе да улогу украјинских маневрисања у случају анексије Крима од стране Москве третирају као кршење споразума из Минска.

Чему одржавање тензија између европских земаља и Русије? Зато што то Вашингтону омогућава да предупреди било какво њихово зближавање, али и да након Брегзита осигура да ће његов најпокорнији савезник, Уједињено Краљевство, остати важан фактор војне будућности Старог континента. Берлин, који је управо повећао свој војни буџет, уверен је да ће „без промене курса, Русија у блиској будућности постати претња по безбедност нашег континента (4)“. Готово да смо у искушењу да ту формулу применимо на НAТО…

Други пуцњеви заглушили су ударање у бубањ Aтлантског савета. Барак Обама морао је да скрати боравак у Европи након смакнућа полицајаца у Даласу. Неколико сати пред убиства у Ници 14. јула, Франсоа Оланд је у свом говору причао о плати свог фризера, али није спомињао Варшавски самит, на ком се Француска обавезала да ће допринети распоређивању трупа на граници са Русијом.

Превод: Матија Меденица

УПУТНИЦЕ:

(1) Vidi: Régis Debray, „La France doit quitter l’OTAN“, Le Monde diplomatique, mart 2013.

(2) Citirano u: The Wall Street Journal, Njujork, 11. jul 2016.

(3) Sporazum o prestanku sukoba u istočnoj Ukrajini. Vidi: Igor Delanoë, „L’Ukraine entre guerre et paix“, Le Monde diplomatique, mart 2015.

(4) Nemačka bela knjiga odbrane, citirano u: Le Figaro, Pariz, 14. jul 2016.

Извор: Le Monde diplomatique

Објавио: nedeljnik.rs

Ознаке: Le Monde, анализа, ЕУ, Русија, САД, санкције Русији, Серж Алими