Ako naši istočni prijatelji ne shvate da je Kosovo ključ geopolitičke orijentacije Srbije i dugoročnog odnosa prema njima, onda će po okončanju kosovske izdaje koju Vučić prikriva prijateljstvom sa Rusijom i Kinom, on krenuti u NATO i tu će biti agresivni konvertit njima na štetu. Peking bi trebalo hitno da uslovi svoju dalju sveobuhvatnu saradnju sa beogradskim režimom njegovim praktičnim iskazivanjem privrženosti međunarodnom pravu. Onim što oficijelna Srbija radi u vezi sa Kosovom ono se ruši i definiše se nepovoljan kontekst rešavanja tzv. tajvanskog pitanja.

Наполеону се приписују речи: „Кина је успавани џин. Ако се пробуди уздрмаће свет“. Америка се прерачунала када је убрзала њено буђење. Рачунајући да ће бити тек радна снага у, пре свега за њу повољним токовима глобализације, увлачила је Пекинг у њих колико год је могла. Кина је данас према бруто домаћем производу израженом кроз паритет куповне моћи, прва економска сила света. У војно-политичкој сфери, руку под руку са посткомунистичком Русијом са којом је превазишла спорове, потискује САД.

Услед раста своје снаге нама је постала привредно и (гео)политички много ближа него просторно. Отуда, после осврта на разне аспекте српско-руских и српско-америчких веза, време је да сагледамо актуелну и потенцијалну улогу Кине код нас, чији значај није био занемарљив већ крајем 20. века, када смо били изложени отвореној агресији колективног Запада. После „петог октобра“ дошло је до извесног захлађења односа али се ништа радикално није десило. Схватајући економске капацитете Кине и, с друге стране, тадашње уверење Вашингтона да су њени геополитички домети још ограничени, нови властодршци су поново интензивирали српско-кинеске везе.

Са доласком на чело државе Николића, у чијем је окружењу било људи са солидним кинеским контактима, ствари су добиле замах. Вучић се томе није опирао али се Кином још није много бавио. Акценат је стављао на продубљивање својих евроатлантских квислиншких перспектива. Но, у мери у којој се уверавао да источни вектор српске спољне и економске политике још не изазива веће проблеме на Западу, схватајући потенцијале који он носи, све више се и ту активирао. Опет, у Пекингу су као и у Москви увиђали да Николић губи трку за власт те да је његов дојучерашњи велики везир већ неформално постао калиф уместо калифа. Тако је Вучић, уз прећутну сагласност прагматичних источних партнера, могао да се окити туђим руско-кинеским цвећем.

До тада су већ почеле да бујају разноврсне, појединачно не помпезне али кумулативно значајне, кинеске инвестиције, као и грађевинско-кредитно ангажовање Пекинга у домену изградње наше инфраструктуре. На то се надовезало преузимање, пословично килаве Железаре Смедерево. Американци, који су били најављени као спасиоци, од 2002. до 2012. исисали су и оно мало виталних сокова које је садржала, па су нам је вратили. Извоз, али и железнички те речни робни транспорт Србије, осетно су пали, а њен буџет је био додатно оптерећен како би огромно предузеће, од кога зависи десетак хиљада породица радника и коопераната, преживело док се не нађе неко решење. Вучић је схватао какву бомбу представља незадовољство металаца. Зато је дао све од себе да спасе Железару.

Тако су Кинези 2016, мање на комерцијалним а више на политичким основама, дошли у Смедерево. То је произашло из обећања које је Си Ђинпинг дао Вучићу и Николићу. Додуше, Србија је преузела старе дугове, али јавна је тајна да Кина од тада прикривено дотира оно што се грбаво родило и без тога тешко може да функционише. Ради се о инвестицији Пекинга у српско-кинеско партнерство, које види као важну карику економског и геополитичког новог „Пута свиле“. При томе нам у оквиру њега придаје већи значај него што га имамо на основу економске и политичке снаге. И то не само зато што још нисмо под директном евроатлантском контролом.

Кинези нас – због отпора који смо пружили када је Запад био на врхунцу снаге, као и нашег нешто даљег историјског наслеђа које не заборављају- виде као великог Бату Живојиновића! За њих филм „Валтер брани Сарајево“ – да сада не улазим у партизанске фантазмагорије које он садржи – има култни значај. Херојски отпор окупатору, који је после распада Југославије с правом пројектован на Србију, урезао се у умове и срца Кинеза. Ми смо за њих – макар и захваљујући онима чија улога је искривљено упамћена, а реално је била негативна или бар много мање позитивна (од Тита до Милошевића) – нација „Валтера“ која није поклекла ни пред нацистима, ни пред НАТО агресорима. Чињеница је да је упркос лидерима то историјска заслуга српског народа.

Срећним сплетом тих и других околности које је вешто умео да злоупотреби, Вучић се, као и код својих преварених бирача, и у очима Кинеза профилисао као лидер који лукаво „брани“ националне интересе, правећи болне уступке како би купио време али, наводно, не одустајући од суверенистичке политике. Искусни странци нису толико збуњени да не виде да је скоро потпуно дао Косово, али се надају да тај процес неће бити формално окончам а Србија дефинитивно сврстана у НАТО блок, пре него што међународни поредак буде редефинисан.

Уверен сам да није тако. Вучић вара Исток колико и Србе. Не ради то са Западом. Код њега је скоро све супротно ономе што јавно каже. Пекинг је, додуше, почео мало да се хлади према њему када је схватио да га замајава у вези са енергетском сарадњом. Да се не би превише замерио Американцима избегава да Кинезима да пројекте од прворазредног значаја које им је обећао, као што су реверзибилна хидроцентрала „Бистрица“ (која омогућава складиштење вишкова струје када их имамо) и Ђердап 3.

Стрпљив и према нама пун разумевања партнер из Азије, ипак прелази преко тога. Томе доприноси и позитивно вредновање чињенице да су кинески бизнисмени имали благонаклоност српских власти за преузимање борских рудника средином 2018, и већ у децембру те године, за почетак реализације новог, нема сумње много значајнијег, рударског подухвата „Чукару Пеки“. Није се са српске стране „цепидлачило“, нити се то сада чини, ни око екологије. А, ако је Смедерево социјално-геополитичка помоћ, ту се ради о великом профитном и стратешком потенцијалу.

На то, као заслугу онога ко код нас ведри и облачи, Кинези додају и за себе престижну (не само за нас корисну) војно-техничку сарадњу. Вучић је у вези са свим реченим релативно ризично играо, иритирајући Американце, али је енергетским и косовским уступцима отупио оштрицу њиховог незадовољства. Опет, неувођењем санкција Русији и асиметричним јачањем сарадње са Кином, очувао је поверење тих сила. На основу такве лукаве комбинаторике извлачи личну корист а нацији наноси штету.

Да је само Косово у питању, оно не сме да буде жртвовано. А у игри је још много тога. Само је питање да ли ће урушавање евроатлантског поретка бити довољно брзо да потпуно не пропаднемо, што ипак није до нас. Оно што јесте у нашој моћи, како бисмо очували националне позиције, због Вучићеве себичне политике не чинимо. То би и Кинези, због својих дугорочних перспектива у земљи у коју су доста уложили, ваљало да схвате. Помоћ може да им пружи њихов мудрац Конфучије, односно његово учење које је у неким сегментима – колико год да је одбацивао целовит филозофско-идеолошки систем назван конфучијанизам – ценио и оснивач НР Кине, Мао Цедунг, који је схватао да нема снажне државе без чврстих моралних темеља.

У вези са њима, када су великог кинеског филозофа питали – шта мисли да је најважније за земљу? – одговорио је: да називи буду у складу са реалношћу. Хтео је да каже да се у доброј држави све назива правим именом. Владар стварно влада, учитељ уистину подучава, војник посвећено брани земљу. Ко се на одређени начин зове, мора и да ради оно што је у складу са тим. Сваки појединац, полазећи од позива који обавља, има свој „пут“ (дао). Смисао живота је да се он исправно, онако како морал и закони налажу, испуњава. „Судбина“ нам додељује одређене улоге, на нама је да се у њих уживимо и обављамо ваљано свој посао. Да ли је тако у данашњој Србији?

Није! Ми по уставу имамо председника који представља државу и оличава њено јединство, али не влада. Међутим, он се понаша као самодржац. Имамо Владу која би требало да влада а заправо служи ономе ко је узурпирао сву власт. Премијерка је годинама његова секретарица. Државни функционери, укључујући и председника, по Уставу су обавезни да штите територијални интегритет земље а они га подривају за рачун својих западних ментора. У нашој држави у којој се издаја представља као патриотизам, а љубав према отаџбини третира као слепо потчињавање аутократи који тргује националним интересима – све је труло!

Ко не воли своју земљу, а режим је већ показао да је са њим то случај, није привржени ни њеним иностраним партнерима. Суштински се приклања ономе од кога зависи његова лична перспектива. Вучић, рекао бих, у том смислу уважава и једну мисао Конфучија. „Сваког дана донеси кантицу земље на неко место и саградићеш планину“. Наш самозванац њу увелико за себе ствара од злата. Да би је сачувао када, не дај Боже, заврши са „косовском причом“, мораће неминовно да пређе и на обављање геополитичких задатака у вези са онима које његови евроатлантски господари сматрају опонентима.

Онда ће услови за пословање Кине у Србији постати онакви какви су у чланицама ЕУ под пуном америчком контролом. Бизнис може, али само на начин који не задире у било коју геополитички осетљиву сферу или не ремети рачуне Американцима. Видели смо шта се на миг Вашингтона ту и на другим местима где жари и пали, дешавало са многим линијама пословања компаније Хуаwеи или под каквим су притиском кинески произвођачи електричних аутомобила. О ограничавању простора за инвестирање да и не говоримо (нпр. Кинези нису могли да купе стратешку железару у словачким Кошицама).

Све речено ће у условима појачаних геополитичких противречности бити погоршано. Да тако не би било и у Србији – где би се лажни главни „Валтер“ преко ноћи преобразио у Шуи Гуиа или неко друго чудовиште из кинеске митологије – Пекинг би требало хитно да услови своју даљу свеобухватну сарадњу са београдским режимом његовим практичним исказивањем привржености међународном праву. Оним што официјелна Србија ради у вези са Косовом оно се руши и дефинише се неповољан контекст решавања тзв. тајванског питања.

Ако наши источни пријатељи не схвате да је Косово кључ геополитичке оријентације Србије и дугорочног односа према њима, онда ће по окончању косовске издаје коју Вучић прикрива пријатељством са Русијом и Кином, он кренути у НАТО и ту ће бити агресивни конвертит њима на штету. Београд прича о Резолуцији 1244. али није смео да пред Саветом безбедности покрене питање њеног непоштовања од стране западних сила. Обраћа се СБ са секундарним питањима. Кина као његова стална чланица то самоиницијативно може да промени. То би за западне промотере косовског сепаратизма био велики ударац. Па да видимо како ће на захтев Пекинга да се укључи у принципијелну међународну одбрану Косова, реаговати онај чији „пут“ подразумева заштиту српских интереса које у реалности квислиншки гази.

Српски народ, за разлику од егоистичних властодржаца, пошто се пробуди из хипнотичког сна, умеће дугорочно да поштује интересе онога ко му сада помогне. Битна су пријатељства међу нацијама а не са пролазним властодршцима, поготово не онима који не врше свој дуг. Проклето је, и то не само „метафизички“ већ и геополитички, друговање са њима на уштрб правде. Надам се да ће Кинези размислити о томе док се њихов председник спрема за скору посету Србији!

Вукадиновић: Вучић више није Европејац – опет је радикалски Србенда! Ево и зашто!https://t.co/PJEsy4m3BY

— СРБИН инфо (@srbininfo) February 20, 2024

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Dragomir Anđelković, Kina, NATO