Pročitaj mi članakApelacioni sud u Kolmaru odbio je pre tri dana zahtev Srbije za izručenje bivšeg vođe OVK Ramuša Haradinaja i time oslobodio čoveka kojeg naša zemlja tereti za najstrašnije zločine nad nealbanskim stanovništvom. Ova odluka mnoge je podsetila na događaje iz ne tako davne prošlosti kada je Francuska bila jedna od država koje su bombardovale Srbiju 1999. godine. A ovo su samo poslednji događaji iz i te kako burne istorije odnosa naših država.
Грађани Србије бурно су реаговали на пуштање лидера Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја на слободу. Страсти су још увек узавреле, ретко ко размишља објективно, али се сви слажу да је реч о још једној у низу политичких одлука које ће помутити односе српског и француског народа.
А какви су били ти односи?
Француска и Србија имале су контакте још у средњем веку. Краљ Урош I Немањић оженио се француском принцезом Јеленом Анжујском око 1250. године, а једно од сећања на овј брак данас је и Долина јоргована у долини Ибра. Краљица Јелена запамћена је као велика задужбинарка и добротворка, а као сувладарка са својим синовима – краљевима Драгутином и Милутином, оставила је неизбрисив траг у српској историји.
Најстарији сачувани документ који сведочи о односу Србије и Француске је писмо Карађорђа упућено Наполеону у време борби за ослобођење од турске власти. Сачувана је прича по којој је француски владар управо вођу Првог срспког устанка сматрао највећим војсковођом тог времена, а о „малој, али храброј држави на Балкану“ похвално су говорили и оновремени књижевници Виктор Иго и Ламартин.
„Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен-темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили“, записао је француски песник и академик Алфон де Ламартин када је први пут пролазио кроз Србију и крај Ниша видео Ћеле кулу.
У модерно доба, Србија и Француска успостављају званичне дипломатске односе након Берлинског конгреса, 01. јануара 1879. године. Од средине 19. века Француска постаје кључна дестинација учених Срба који тамо одлазе на школовање. Скоро да нема оновремене јавне личности из наше земље која неко време није провела у Француској образујући се. На ову западну земље се у Србији гледало као на оазу просвећености – државу филозофа и савремених генија.
„Волимо Француску као што је она волела нас“
Од тог времена, Србија и Француска биле су савезнице у свим ратовима. Током Првог светског рата, Француска је Србији слала наоружање, санитетски материјал и лекове. После голготе коју је српски народ прошао повлачећи се преко Албаније, француски бродови су били ти који су сачекали измождене војнике у Скадру и Драчу и превезли из до Крфа. Оданде, многи болесници, али и деца и омладина, превожени су и смештани у домове у Француској, где су лечени и школовани, а онда враћани у домовину.
Орден је српској престоници лично доделио генерал д’ Епере на свечаности на Теразијама 30. јануара 1921. Да сведочи о овом великом догађају, као и помоћи коју је Француска пружила Србији током Првог светског рата и данас на Калемегдану стоји Споменик захвалности Француској на коме пише: „Волимо Француску као што је она волела нас“.
Било је то најславније време пријатељства Србије и Француске – опорављена Србија је уз помоћ Француске организовала Солунски фронт, а на челу уједињене ослободилачке војске која је избацила Бугарску из рата и довела до коначног слома Аустроугарске, налазио се француски генерал Франше д’ Епере.
Пријатељство Француске и Србије настављено је и после Великог рата. Отворена су представништва и културни центри српско-француског пријатељства у Паризу и Београду, трговало се и путовало, а велики број српских интелектуалаца и даље је на школовање одлазио управо у ову западну земљу.
Током своје посете Француској, 9. октобра 1934. године, у Марсељу је убијен краљ Александар I Карађорђевић, а тада је смртно рањен и француски министар иностраних послова Луј Бартуа
„Нека је вечна слава Француској које више нема“
А онда је дошао Други светски рат… Србија и Француска и тада су биле на истој страни, али након 1945. године све се променило! Део проблема представљала је национализација имовине француских компанија након стварања СФРЈ, као и суђење Драгољубу Михаиловићу коме су се противиле Сједињене Америчке Државе и нарочито Француска.
Дипломатски односи никада нису прекинути, али јесу захладнели. Друга тачка раздора у југословенско-француским односима је био Алжирски рат за независност. Југославија је била прва држава која је признала независност ове важне француске колоније. Ипак, након те кризе, односи су се постепено нормализовали, а француски председник Франсоа Митеран је чак проглашен почасним грађанином Београда 1983. године.
И тако долазимо до догађаја из последњих деценија 20. века. Француска је активно учествовала у ратним збивањима током распада СФРЈ, а као чланица НАТО пакта била је и једна од држава које су бомбардовале Југославију 1999. године иако има података да се противила нападима на цивилне циљеве, нарочито београдске мостове.
Тих дана Споменик захвалности Француској на Калемегдану прекривен је црним платном. Уместо „Волимо Француску као што је она волела нас“ тада је постављен натпис: „Нека је вечна слава Француској које више нема“.
Судећи по коментарима на друштвеним мрежама, управо ови догађаји највише су утицали на однос који данас грађани Србије имају према Француској. Ослобађање Рамуша Харадинаја и одбијање Француске да га испоручи Србији нажалост само употпуњује негативну слику.
