У Срему, Банату и Бачкој и данас се могу чути приче о необичним људима и необичним судбинама.

1 Шпанци у Банату

Када су Хабзбурговци изгубили територије на Пиринејском полуострву, део њима верних становника преселио се у Беч и Пешту, а одатле су послати у Бечкерек

После протеривања Турака 1716-1718. године, Аустрија је припојила Банат. Претходни ратови оставили су тешке последице: земља је била запуштена, огромна пространства прекривале су непроходне мочваре, а људе су косиле епидемије маларије, куге, колере и трбушног тифуса. Већи део становништва се разбежао, а остало је само мало Срба и Румуна.

Миграције

Али победник над Турцима и освајач Баната, принц Еуген Савојски, умео је да препозна вредност нове територије. Писао је цару: „Ви имате у царству много људи који су гладни и жељни земље, поклоните ту земљу њима. Поклоните им и створите им ново царство, не с мачем, како се стварају царства, него са ашовима и плуговима!“

Тако је почела колонизација Баната. Први су били Немци, који су у Банат стизали Дунавом на малим, дрвеним лађама већ од 1718. године, а за њима и остали народи великог царства. Између осталих, и Шпанци.

Династија Хабзбург, која је владала Аустријским царством, држала је Шпанију у 16. и 17. веку, а кад су одатле отерани, један део Шпанаца, њихових присталица, преселио се на Сицилију и у Напуљ, где су Хабзбурзи још имали власт. Али кад је ова династија изгубила и ове области, Шпанци су се одатле у мањим групама преселили у Беч и Пешту. Ту их, међутим, нису волели јер су Шпанци придошлице били тврдоглави, кавгаџије, лењи и пијанци. Зато су их из углађених царских градова крајем 1735. отерали у Банат.

Прва група Шпанаца, у којој су се налазиле 74 породице, стигла је Дунавом у Панчево: Хосе Муњоз из Мадрида, Педро Олива из Барселоне, Антонио Естри из Валенсије, Хијерон Формоса из Каталоније, Роса Салазар из Арагона… а почетком наредне године друга група населила је Вршац и Темишвар. Педантни аустријски чиновници записали су да ови колонисти „немају никакво занимање, да не разумеју ништа што им се каже, да је реч о лутајућем народу који је у Бечу живео од просјачења“.

Проблематична клима

Трећа група је упућена средином 1736. године. Било је одлучено да се сви населе на једном месту, у Бечкереку, на месту данашњег Зрењанина. Направљен је план да се ту подигне град Нова Барселона, и већ у фебруару 1737. почела је изградња насеља.

Досељеници су – упркос оним гласинама да су лењи – одмах прионули на посао. Засадили су прве дудове у Банату да би гајили свилену бубу и подигли су свилару, поставивши темеље за развој свиларске индустрије у наредна два века. Такође, од камена из остатака бечкеречке тврђаве, срушене у ранијем рату с Турцима, уредили су главни градски трг и на њему подигли магацин за жито, који је касније прерађен у великобечкеречко позориште, данас најстарије позоришно здање у Србији.

Али мочварни Банат, којим је харала грозница, није био средина на коју су они, навикнути на медитеранску климу, могли да се навикну. Уз то, отприлике у исто време, избила је епидемија куге и почео нови рат с Турцима, па је већина избегла у Будим, напустивши планове о Новој Барселони.

Неки су, међутим, остали, па су се шпанска имена у Банату могла чути до касно у 19. веку.

2 „Турчин“ преварио Наполеона

Мађар Фаркаш Кемпелен, задужен за колонизацију Баната, направио је 1769. „аутомат“, који је успео да победи и француског цара

Надгледање колонизације Баната 1767. поверено је Фаркашу Кемпелену (1734-1804). Овај Мађар, високи чиновник у Аустрији, био је високообразован: студирао је право и филозофију у Братислави.

Пензија

У Банату је прво био надзорник рудника соли, а затим су му поверени послови колонизације на територији разореној ратовима и катастрофалним поплавама. Успешно је организовао изградњу домова за 37.000 досељеничких породица, гајење лана у Банату, а његовим залагањем подигнута је и фабрика свиле.

После пет година, Марија Терезија наредила је да му се до краја живота сваке године исплаћује висок износ на име пензије. Није, међутим, сасвим јасно да ли је царица само била задовољна Кемпеленовим учинком на терену, или је у одлуци да га награди пресудну улогу имало друго једно његово дело.

Јер Кемпелен је 1769. године конструисао шаховски аутомат, и као што је и ред, прво га је показао царици. То је била лутка Турчина у природној величини, с брковима, турбаном, дугачком лулом у устима и крзненим огртачем, испред које је на столу била шаховска табла. У лутку је био уграђен сложени механизам који јој је омогућавао промене израза лица и померање шаховских фигура руком.

Машина је одмах стекла велику популарност на бечком двору, а затим се глас о њој проширио по свету. Аутомат је током 1783. и 1784. обишао већину европских престоница, где су против „Турчина“ играли многи шаховски зналци – и већином губили.

После Кемпеленове смрти, власник „Турчина“ постао је бечки забављач Јохан Мелцел. Он је умео да га рекламира, па је аутомат доживео највећу славу, поставши тема многих књига, расправа и чланака. Између осталог, Кемпеленов проналазак детаљно је у једној својој причи описао Едгар Алан По. Године 1809. „Турчин“ је победио Наполеона.

Забава

Тек 1834. године откривено је како је аутомат радио: испод плоче стола, скривен у тесном, загушљивом простору, осветљеном само једном свећом, налазио се човечуљак који је покретао команде и играо партије шаха. То му, међутим, није одузело на популарности и тек 1834. смештен је у један музеј у САД, где је потонуо у заборав. Изгорео је у пожару 1854, а тек у наше доба прецизно је реконструисан.

Не треба мислити да је Фаркаш Кемпелен био преварант. „Турчина“ је конструисао за забаву, али оставио је за собом и машину која истискивањем сабијеног ваздуха репродукује људски говор. Једини њен сачувани примерак изложен је у музеју у Минхену.

ЕДГАР АЛАН ПО И ЧОВЕЧУЛЈАК

Проналазак Фаркаша Кемпелена детаљно је у једној својој причи описао Едгар Алан По, а 1834. откривено је како је аутомат радио: испод плоче стола, скривен у тесном, загушљивом простору, осветљеном само једном свећом, налазио се човечуљак који је покретао команде и играо партије шаха
3 Амерички председник црта границе Југославије

На мировној конференцији Вудро Вилсон, захваљујући пријатељству с Михајлом Пупином, није дозволио да цео Банат припадне Румунији

Михајло Пупин (1858-1935) уживао је велики углед у САД и у свету. Био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета.

Сећање на Идвор

Иако амерички држављанин, није заборављао своје родно село Идвор у Банату, ни Србију као матицу. Пред Први светски рат организовао је Коло српских сестара, које је сакупљало помоћ за српски Црвени крст, а организовао је и окупљање добровољаца за ратне операције у домовини. Личном имовином гарантовао је испоруке хране Србији. По завршетку Првог светског рата, на позив владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као познати научник, али и политички значајна фигура у Америци, два месеца је 1919. боравио у Паризу на мировној конференцији. На тој конференцији новостворена Краљевина СХС нашла се у врло неповољној ситуацији. Француска и Енглеска тражиле су од ње да начини територијалне уступке: да Италији да Далмацију, Румунији Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља, јер је то било предвиђено Лондонским уговором из 1915.

Пупин је тада писао председнику САД Вилсону, кога је лично познавао, и изложио му разлоге због којих ови крајеви треба да остану наши.

Овај амерички председник је годину дана раније, у прогласу упућеном америчком народу, о Србима писао као о невероватно храбром народу. Дао је налог да се на четврту годишњицу почетка Првог светског рата на Белој кући, али и на свим јавним и државним зградама широм САД, вијори српска застава.

Само три дана пошто је примио писмо од Михајла Пупина, Вудро Вилсон је саопштио да САД не признају Лондонски уговор, а извршио је притисак на премијере Енглеске, Француске и Италије да не оштете Србију. У аутобиографији „Од пашњака до научењака“, за коју је добио Пулицерову награду, Пупин је писао:
„Моје родно место је Идвор… То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустроугарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.“

Услуга тасту

У складу са политиком да нико не буде задовољан, Румуни нису добили тражене Вршац, Кикинду и Белу Цркву, а Краљевина СХС остала је без српског Темишвара. Код нас је остало 64.000 Румуна, а у Румунији 100.000 Срба.

Иначе, у време одржавања мировне конференције у Паризу – а трајала је од 18. јануара 1919. до 21. јануара 1920. – вођени су и преговори о склапању брака између краља Александра Карађорђевића и румунске принцезе Марије, ћерке румунског краља Фердинанда.

Верује се да је Краљевина СХС одустала од борбе за преговарачким столом за Темишвар јер је краљ Александар Карађорђевић хтео да учини услугу будућем тасту.

4 Грчка држава у Бачкој

Када је левичарски ЕЛАС био у дефанзиви, Тито је повукао необичан потез – населио их у селу Буљкесу и то место прогласио делом грчке територије

Политичка ситуација у Грчкој у време Другог светског рата наликовала је на ону у Југославији: осим што су били под окупацијом Немачке, Грци су ратовали међу собом. На једној страни били су левичари окупљени у покрету ЕЛАС, а на другој десничарски покрет којим је управљала избегличка влада из Каира. Али сукоб је настављен и кад су Немци 1945. капитулирали. Једну страну у грађанском рату подржавали су Енглези и САД, а другу Руси и остале земље социјалистичког блока, између осталог и ми.

ЕЛАС је био у дефанзиви, па је Тито неким његовим официрима и политичким руководиоцима понудио уточиште у Југославији. Избеглички камп за њих био је подигнут у селу Буљкесу, смештеном у троуглу између Новог Сада, Врбаса и Бачке Паланке.

До рата то је било немачко село, али је 1944. део становништва побегао пред Русима, а део је касније завршио у логорима. За њима су остале празне а намештене куће, у које су се уселили Грци. У првом таласу стигло их је 3.500, да би их 1946. службено било 4.023.

У почетку је то био само логор, али је касније живот у Буљкесу организован. На молбу руководства ЕЛАС, Тито је повукао веома необичан потез – село је прогласио за део територије Грчке. За време свог боравка у Буљкесу Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Ред у селу одржавала је грчка полиција. Становници нису смели да без дозволе излазе из села, а свако неовлашћено удаљавање се кажњавало. Ту је штампан и новац који се користио само у Буљкесу.

Грчки досељеници су у дугим хладним зимама посекли сва стабла дудова која су красила село и дрво употребили за огрев. А Југославији су се одуживали тако што су слали своју бригаду на радне акције, као што је била изградња пруге Шамац-Сарајево.

Овој грчкој територији на тлу Југославије крај је донео Стаљинов сукоб с Титом у мају 1948. Већи део сељана подржао је Стаљина, после чега је формиранае државна комисија. Она је утврдила да се руководство Буљкеса бави привредним шпекулацијама, па је у пролеће наредне године донета одлука да се иселе они Грци који су за Стаљина

Кажу да су Грци приликом одласка из Југославије цепали и бацали кроз прозоре вагона новчанице из Буљкеса. Зато су данас веома ретке.

Око осам стотина њих изјаснило се за југословенску Комунистичку партију и Тита, и они су остали у Буљкесу. Већина их се потом одселила у Македонију, а неколико њих остало је у Буљкесу, које је поменило име у Маглић и примило колонисте из Босне. Данас у Војводини нема живих потомака Грка из Буљкеса.
ПОСЕБАН НОВАЦ

За време свог боравка у Буљкесу Грци су водили и матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Ред у селу одржавала је грчка полиција. Ту је штампан и новац који се користио само у Буљкесу. Кажу да су Грци приликом одласка из Југославије цепали и бацали кроз прозоре вагона новчанице из Буљкеса. Зато су данас веома ретке
5 Страдање Словенца

Током лова у Моровичким шумама Јован Веселинов пуцао је на лисицу, али је погодио Едварда Кардеља

Јосип Броз Тито био је фанатичан ловац и много времена проводио је у за њега припремљеним ловиштима, или оним које је за собом оставила династија Карађорђевић.

Позив који се не одбија

Мало је међу њима било искрених љубитеља овог спорта, можда само Коча Поповић. Остали су се ловом бавили зато што су на тај начин показивали колико су се високо попели на друштвеној лествици и да би се приближили Титу. Јер позив за лов с Титом био је статусни симбол. Знало се, рецимо, да је Едвард Кардељ, четврти из послератног најужег руководства (Тито, Ранковић, Ðилас и он), био пасионирани сакупљач гљива и да му одстрел животиња ништа не значи, али се уредно одазивао Титовим позивима (а ко не би?). У једном таквом лову, међутим, умало је изгубио главу.

Треба знати да функционери нису полагали ловачки испит, па је право чудо што није било више несрећа. Ловило се 1959. у Моровичким шумама, у војвођанском Срему. Боро Кривокапић, новинар и писац, поуздани хроничар, наводи у својој књизи „Бесконачни Тито“ сведочење једног од ловаца, војвођанског функционера Гезе Тиквицког:

„Ловили смо пушкама, сачмарама намењеном искључиво лову на дивље свиње. Правило је да се не пуца ни на какву осталу дивљач. Изузетно је важно објаснити какав је био распоред ловаца који стоје један поред другог у правој линији, на око 20 метара. Дакле, први с десне стране од Кардеља био је Јован Веселинов. До њега сам стајао ја. Лево од Кардеља стајали су Иван Гоњшак, до њега Отмар Креачић, и лево Александар Ранковић и други. Испред Јована Веселинова појавила се лисица. Видела нас је и узнемирена кренула према нама, приближавајући се кренула према Кардељу и Веселинову. Тада је из пушке опалио Јован Веселинов. Истог тренутка пао је као покошен Едвард Кардељ. Видео сам то.“

Смрт амбасадора

Рањеног Кардеља хитно су превезли на ВМА, где га је примио генерал и главни хирург ЈНА Исидор Папо. Установио је да је операција немогућа јер се сачма зарила у вратни део кичменог стуба. Врло лако је могло да се деси да остане непокретан. Едвард Кардељ умро је 1979. са сачмом у врату.

Сви учесници лова потписали су обавезу да ће о овом догађају ћутати, али се глас ипак проширио. Томе је допринела и Кардељева жена Пепца која је унаоколо причала да је њен муж био жртва српског атентата. То је био један од елемената званичне словеначке пропаганде против Србије.

Ова несрећа, међутим, није била и једина. Амбасадор Француске Пјер Себијо погинуо је од метка једног свог западноевропског колеге у лову који је Тито приредио у новембру 1976. О његовој смрти тада је издато штуро саопштење, а детаљи су до данас остали скривени од јавности.

6 Како је Немац из Баната постао Тарзан

Славни филмски „краљ џунгле“ био је Џони Вајсмилер, рођен 1904. године у селу Пардању, данашњој Међи

Између 1918. и 2014. године снимљено је 200 играних филмова о Тарзану. Краља џунгле, кога је створио писац Едгард Рајс Бароуз и који се из књига преселио у стрип, па и на сребрно платно, играло је десетине глумаца, али је најпопуларнији био Џони Вајсмилер (1904-1984), који је овај лик од 1932. до 1948. године тумачио дванаест пута.

У Холивуд је дошао као врло успешан спортиста. Током двадесетих година прошлог века освојио је пет олимпијских златних медаља у пливању и једну бронзану као члан ватерполо тима САД.

Поставио је чак 67 светских рекорда.

Из села Фрајдорф

У биографијама је навођено да је Џони Вајсмилер рођен у Румунији, у селу Фрајдорфу код Темишвара.

Енглеска Википедија наводи да је будућа звезда рођена као Јохан Петер у породици банатских Шваба, Петера и Елизабете, девојачко Керш, и да је уписан у књигу крштених у фрајдорфској цркви 5. јуна 1904. године.

Међутим, 2007. године пронађен је списак путника на броду којим су се Вајсмилерови 1905. године доселили у САД. Као место рођења седмомесечног Јохана Петера наведен је Пардањ у Аустроугарској монархији.

Од тада се овај податак наводи и у енглеској Википедији.

Пардањ је ранији, мађарски назив за село Међа у банатској општини Житиште, уз саму границу с Румунијом.

Први писмени трагови о насељу Пардањ су из 1271. године. Немци су се међу Мађаре и Србе доселили 1801. и брзо постали већина; по завршетку Првог светског рата и дефинитивног разграничења с Румунијом, село је 1924. године променило име у Нинчићево, у знак захвалности министру спољних послова Краљевине СХС Момчилу Нинчићу на подршци да се село врати у оквире Србије…

Промена назива

У књизи „Међа: Трагови прошлости у Банату“ историчар Љубица Будаћ пише: „По завршетку рата нове комунистичке власти донеће одлуку да се промене имена местима која су носила страна имена, имена светаца, проскрибованих личности или имала неприлично значење. Некоме се учинило у овим поратним временима да име Пардањ вуче на нешто страно, што не одговара новој полетној будућности којој је стремљено, те ће име места одлуком ГИО НС АПВ бити промењено у Међа, с обзиром на географски положај села на самој румунској граници.“

Наша шира јавност за Међу је чула пре једанаест година – и то по невољи: у априлу 2005. нашла се, заједно са суседним селом Јаша Томић на путу водене стихије која је збрисала неколико стотина домова.

На ободу села налази се старо католичко гробље.

Не много далеко од пропале металне капије, с леве стране стазе, налази се један од новијих и боље очуваних споменика на којем пише „Wеисмüллер“, у част породице из које потиче и амерички глумац и спортиста.

Породична гробница

Ту су сахрањени брачни пар Карл (1885-1961) и Магдалена (1889-1979) и њихова деца Петер (1919-1986) и Гизела (1925-1984).

Карл је био стриц Џонија Вајсмилера, а према неким подацима, у Београду је још жива једна његова унука, Петерова ћерка.

Од Међе до Фрајдорфа је нешто више од 30 километара ваздушне линије, а и једно и друго место било је у саставу Аустроугарске монархије, па практично нема противречности између чињенице да је најпознатији Тарзан крштен у Фрајдорфу, а рођен у војвођанском селу Пардању, односно у данашњој Међи.

КАТОЛИЧКО ГРОБЉЕ

На ободу села је старо католичко гробље. Не много далеко од пропале металне капије, с леве стране стазе, налази се један од новијих и боље очуваних споменика на којем пише „Wеисмüллер“. Ту су сахрањени брачни пар Карл (1885-1961) и Магдалена (1889-1979) и њихова деца Петер (1919-1986) и Гизела (1925-1984). Карл је био стриц Џонија Вајсмилера, а према неким подацима, у Београду је још жива једна његова унука, Петерова ћерка
7 Село са 20 нација

Бело Блато је место са највише различитих народа и сви говоре „белоблаћански“, својеврсни банатски есперанто

Бело Блато, село поред Зрењанина, нема много обрадиве земље. Од атара величине 1.600 хектара, једва да су 600 обрадиве површине, остало су баре. Мештани могу или да лове рибу, или да секу трску. Будући да је село смештено између Тисе, Бегеја и Царске баре, трске, на мочварном и барском земљишту, има у изобиљу.

Коров

Трска се у Белом Блату не гаји, она је коровска биљка. Жање се од новембра до марта, а хладни дани, нарочито кад је температура испод нуле, идеални су за бербу. Кад се баре заледе, трсци се лакше прилази – нема лепљивог блата и ледене воде. Ноге су тада на сувом.

У ову мочвару први су стигли Немци. Њих је бечки двор населио 1866. да подижу насипе и кроте Тису и Бегеј. Не много доцније, 1882, у Елизенхајм, како се село тада звало, дошло је, у нади да иду у бољи живот, 180 Словака из Падине. За њима Бугари… и тако једни за другима. У селу данас живи више од двадесет нација и по томе је рекордер у Србији. Поред поменутих, ту су још и Мађари, Румуни, Роми, Украјинци, Словенци, Хрвати, Италијани, Бошњаци, Албанци – већ трећа генерација, па Срби, који су дошли међу последњима – 1971. године.

Од првог до четвртог разреда настава се у школи одржава на српском, мађарском и словачком, од петог је на српском, а остала два језика изучавају се у оквиру неговања матерњег језика, али практично сви говоре „белоблаћански“ језик.

Реч је о својеврсном „банатском есперанту“, мешавини свих језика у селу, у којој речи добијају посебан акценат и тоналитет. Од прилике до прилике, у зависности од тога ко учествује у разговору, преовлађују позајмице из једног или другог језика, али се сви разумеју.

Куриозитет је да се на школским такмичењима и приредбама рецитује на седам језика националности, и на осмом – „белоблаћанском“.

Сви полиглоте

Мештани су полиглоте. У анкети једног дневног листа куварица мађарске националности из Белог Блата навела је да говори бугарски, српски, мађарски и румунски. И код свих се подразумева да говоре и „белоблаћански“.

С обзиром на овакву ситуацију, мешовити бракови у Белом Блату више су правило него реткост. У кући се тада говори језиком оца, домаћина, а од њега се „наслеђује“ и национална припадност. Али кад дођу пријатељи са женине стране, одмах се прелази на „банатски есперанто“. И сви се разумеју!

МЕШОВИТИ БРАКОВИ

С обзиром на овакву ситуацију, мешовити бракови у Белом Блату више су правило него реткост. У кући се тада обично говори језиком оца, домаћина, а уобичајено је и да се од њега „наслеђује“ и национална припадност. Али кад дођу пријатељи са женине стране, одмах се прелази на „банатски есперанто“. И сви се разумеју!

Извор: Kurir.rs

Ознаке: Јосип Броз Тито, Војводина, Србија