Прочитај ми чланакИако се води као искорењена болест, вариола је и даље број један на листи биолошких оружја. Људи се у свету већ годинама не вакцинишу против овог вируса, што их чини још рањивијим.
Санитетска кола из Чачка с два пацијента пробијала су се уз раздирући звук сирене кроз београдске улице како би се што пре домогла улаза у Дерматовенеролошку клинику у Београду. Младом новопазарском учитељу Латифу Мумџићу била је потребна помоћ.
Тело му је било прекривено ружичастим крастама пуним гноја, а температура тела била је око 40 степени. Брзо је смештен у једну собу с пет пацијената на другом спрату. Директор клинике, који је уједно и држао вежбе студентима медицине на ИВ години, показивао је током дана младог Латифа као изузетно тежак случај пеницилинске алергије. Чак су га и замолили да током поподнева сам сиђе до велике сале у приземљу, где је било око стотинак студената да га поново виде и дају своју дијагнозу. Латиф је сишао сам, као што се тешком муком сам и вратио на други спрат и од исцрпљености само пао у кревет.
Био је 9. март. Након неколико сати стање му се погоршало. Болови у леђима постали су неподношљиви, температура је расла, а након тога почео је да повраћа свежу крв. Скупио је снаге да оде у тоалет, али се тамо срушио и остао да лежи обливен крвљу. Нашли су га болесници, а дежурни лекар одлучио је да га одмах пребаци на Одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике (налазила се на месту данашње уролошке клинике на углу Ресавске и Бирчанинове улице) како би му се указала адекватна помоћ. Примила га је двадесеттрогодишња медицинска сестра Душица Спасић, која је упркос страшном изгледу пацијента све време била уз њега. Није ни слутила колико је близу смрти.
Наредног дана, 10. марта, Латиф је цео дан био на Одељењу за интензивну терапију и реанимацију. Било му је чак мало и боље. Болови су били блажи, али како се спуштала ноћ, тако је стање постајало теже. Тихи и самртни јецаји једва су излазили из његових уста. Ноћ је увелико пала кад је млади учитељ из Новог Пазара лагано улазио у кому. Десетак болесника с којима је лежао у соби само су уплашено гледали у његовом правцу, али нико није смео да му приђе. Нешто после 21 час Латиф се више није чуо. Умро је истрпевши страшне болове на свој 29. рођендан. Нико није посумњао да је узрок смрти вариола (вариола вера или велике богиње). Сви су остали затечени оним што су видели, али нико није знао шта је узрок Латифове смрти.
У исто време на Косову су забележени први случајеви вариоле, али су се тадашње комунистичке власти плашиле да објаве епидемију, рачунајући да је реч о свега неколико случајева, што ће се касније испоставити као кобна грешка. Број жртава могао је бити много мањи јер, док су се здравствене службе бавиле зараженима на Косову, први смртни исход десио се у главном граду. Латифова породица одбила је да се изврши обдукција и тело је однела у Нови Пазар, где је сахрањен по муслиманским обичајима, који подразумевају и да хоџа окупа преминулог. Али Латиф није био први заражени.
Превара са вакцином
Одакле је стигла вариола и како се њом заразио Латиф Мумџић, учитељ у основној школи у селу Добри Дуб недалеко од Тутина? Да ли је вирус у тадашњу Србију убачен намерно и да ли су велике богиње заувек уништене? Двоје саговорника Њузвика дало нам је одговоре на сва питања. Први, Никола Бура, начелник Одељења медицинског инжењеринга у Клиничком центру Србије, који је и аутор једне од најдетаљнијих књига која се бавила последњом епидемијом вариоле у бившој Југославији – „Без обдукције“ – и други, Ана Глигић, докторка која је изоловала вирус вариоле и прва докторка наука из области вируса у СФРЈ.
Прича о вариоли, заправо, почиње с намером једног човека да оствари племениту жељу и оде на хаџилук. Пре више од 40 година важило је неписано правило међу муслиманима на Косову да свако ко је имућнији треба да оде на хаџ. Никола Бура каже да је тридесетпетогодишњи Ибрахим Хоти у то време имао развијен бизнис са житом, а поседовао је и електрични млин, што је у то време била права реткост.
„Будући хаџија све је спремио за пут, али је морао да обави још неке ствари. Једна од њих била је и обавезно вакцинисање против великих богиња. Наиме, Светска здравствена организација (СЗО) издала је препоруку коју је бивша Југославија усвојила, а односила се на обавезну вакцинацију свих који путују у подручја у којима су пријављени случајеви вариоле. Тада је то био део блиског истока који је обухватао и Саудијску Арабију, у којој се и налази најважнији муслимански град Мека“, каже Бура.
За Хотија је то значило одлазак у најближи центар, а то је било Скопље. У тамошњу инфективну клинику, како каже, стигао је 20. децембра 1971. и ту се срео с једним шездесетогодишњим пацијентом. У неформалном разговору, помало уплашен од вакцинације, Хоти се пожалио том човеку, а он му је одговорио како не треба да се плаши и да је сасвим нормално да након вакцинисања добије благе симптоме као кад би био заражен, али да тај осип не треба да га брине јер ће трајати свега неколико дана. Ипак, каже Бура, Хоти, који је планирао низ сусрета с људима с којима би могао да прошири посао с млевењем жита, никако није желео да га виде са осипом и под температуром. Зато је и послушао чудан савет тог шездесетогодишњака. „Он му је предложио да оде у оближњу апотеку и купи алкохол, којим ће испрати вакцину чим му је дају и тако ублажити евентуалне симптоме на вакцину“, каже Бура.
У то време већина становништва вакцинисана је методом скарификације, тачније, кожа се прво чистила алкохолом, а затим се стерилном ланцетом (кратак шиљати дрворезачки нож) вакцина наносила на два места на спољној страни надлактице међусобно удаљена од пет до десет центиметара, на којима су направљена два усправна и два попречна зареза, дужине око центиметар. Тако је и било могуће да се део вакцине одмах након примања и испере, што је Хоти и урадио. И добио међународни сертификат о вакцинацији без контроле њене успешности.
Али није то једини пропуст који су направиле државне институције. Наиме, поред препоруке СЗО о обавезном вакцинисању, постојала је и она која је препоручивала да се на хаџилук у Саудијску Арабију иде искључиво авионом. „Иако су ову препоруку савезног санитарног инспектора добили сви републички и покрајински секретаријати за здравство, обавештење ипак није стигло до туристичких агенција које су организовале одлазак у Меку и Медину. „Једна од тих агенција била је Ауто-транспортно предузеће ˇТранскопˇ из Битоља, с којим је Хоти половином јануара 1972. са још 24 путника кренуо на то ходочашће“, каже Бура.
Како даље наводи, све хаџије су одлучиле да свој боравак на Блиском истоку мало прошире, па су тако пет дана боравили у Ираку, где су у централном делу те земље посетили света места дервиша Карбалу, Наџаф и Багдад. С тог путовања мало тога је познато, а и они доступни детаљи добијени су након епидемиолошке анкете. Захваљујући њима сазнало се да је Хоти у кризним подручјима, као поклоне, куповао простирке за клањање, шешире, ситне поклоне за родбину, али и две фруле које је након повратака у своје село радо давао другима да на њима свирају.
Овај, али и многи други истинити детаљи послужили су режисеру Горану Марковићу да 10 година од избијања епидемије сними филм „Вариола вера“, који почиње управо сценом куповине фруле од једног локалног становника на градској пијаци негде на Блиском истоку. Тек неколико краста на лицу тог фрулаша, сакривеном испод велике црне капуљаче, наговештавало је неку страшну болест.
