Прочитај ми чланакДо сада сам увек био убеђен у његова лака решења, али и у то да ће за њега све да се закомпликује кад постане председник...
Ове недеље кладио сам се с неколико људи да неће бити парламентарних избора, и то не зато што сам убеђен у то, већ зато што су ми нудили добре квоте.
Републички су фикс па ми је без везе да на то играм, а и већ сам стигао до тога да могу Вучићу лагано да понудим 200 евра да одустане, уколико му треба још неки аргумент…
Шалу на страну, до сада сам увек био убеђен у његова лака решења, али и у то да ће за њега све да се закомпликује кад постане председник, из чега и извлачим закључак да ће овог пута да одустане од своје омиљене забаве – избора.
Ево неколико разлога, иако знам да Срђан Б. још ради истраживања која су важнија од мојих 200 евра.
Дакле, први разлог против расписивања парламентарних избора јесте што би они могли да буду каписла за уједињење опозиције.
Логично би било да у том случају она крене у три-четири колоне за град, али и стане иза једног кандидата на републици.
За Вучића то је превелики ризик.
Уз то, чујем да опозиција размишља о бојкоту парламентарних избора, иако мени то пре делује као сјајан маневар, пошто је прича о регуларности савршена платформа за уједињење.
Ко је против фер избора, зар не?
С друге стране, и Вучић је рекао да не би било „фер“ да се спајају избори, што је мени и даље најјачи аргумент у мојој опклади.
То наравно ништа не мора да значи, пошто се ипак више питају Срђан Б. али и екипа с којом га је повезао Мики Ракић…
Али ако крене на уставотворну скупштину, то значи да је већ одустао од председничког мандата.
Политички, сврха може да буде каприц да се ДС избаци из парламента, или да се види шта је с последњом ствари на списку – Дачићем; али опет мењати Радуловића Јанковићем, а Двери Јеремићем не делује као нека стратегија.
Преувеличава се и улога странаца. Ја, на пример, уопште не мислим да су му Американци проблем, пошто је фамозни састанак са Хојтом Јием изгледао као расправа са далај-ламом у односу на Тадићев последњи сусрет с Меркеловом.
А од незаинтересованих Американаца у перспективи много већи проблем могу да представљају Немци, посебно сад са Зеленима у влади.
Ту је и увек нејасна руска игра која тражи дипломатски статус а зна да не може да га добије за Хуманитарни центар у Нишу. Тако да је јасно да Путин има неку другу игру у плану. Вероватно нешто око Агрокора и Колинде о чему се недавно договорио.
Не бих се, зато, посебно хватао за страни фактор. Овде је иначе проблем што стално долази власт уз нечију помоћ. А онда имаш и те дугове. Није исто да ли направиш фирму с нечијих милион евра, или сам. Тако касније и доносиш одлуке.
Трагедија српске политике зато је пре свега у томе што ми више и немамо политику. Нити политичке странке.
ДС је испод цензуса, ДСС нема ни исто име, радикали су отишли у ријалити, социјалисти на постпетооктобарски рејтинг. За напредњаке и не знамо шта су, да ли их је направио Тома или Брана Црнчевић, како тврди данашњи председник. Двери су као Артемијева расколничка црква, Јеремић није пронашао своју цркву, Радуловић се испразнио, Јанковић тек треба да покаже да није нови Радуловић…
Пет година сви причају о новој политици, а не схватају да сви заједно имају кризу идентитета.
То је усуд који нас прати од увођења вишестраначја.
Милошевић је био и националиста и комуниста, Коштуница и европејац и традиционалиста, Тадић није могао да помири грађанско и великог оца, Вучић је мало радикал, мало либерал.
И то су једине столице које нама праве проблем.
Јер само су Иљф и Петров могли заједно да напишу роман.
Не иде то…
