„Узели смо Војводину.“ Ову реченицу је, наводи Борисав Јовић, у разговору с њим изговорио Добрица Ћосић 11. септембра 1990. године. Ниједан од њих досад није порекао ове речи. Дакле, водеће личности српске политике сматрале су и пре двадесетак година, као и данас, да је Војводина узета, то јест отета од њених становника. Тако се према њој, од тренутка кад је узета – што ће рећи од јогурт револуције и укидања аутономије – односе све београдске власти.

Крајњи циљ је да Војводина остане само географски појам. Најзадртији јогурташи неће ни то: за њих постоји само – северна Србија. Судије Уставног суда установиле су да су неуставни чак и називи Срем, Банат и Бачка, мада су исти неколико стотина година старији од највишег закона Републике Србије, која као независна држава под тим именом постоји – већ пуних шест година.

Од времена кад је Војводина „узета“, односно кад је укинута аутономија коју је имала у оквиру СФР Југославије, они који се смењују на власти у Новом Саду, без обзира на партијске боје, одано и предано извршавају налоге својих шефова из престонице. Што је био Радоман Божовић у време Слободана Милошевића, то је био Бојан Пајтић под владавином Бориса Тадића.

 

Украс за показивање

Летошња одлука Уставног суда о укидању двадесетак одредби Закона о утврђивању надлежности АП Војводине потврђује да између Милошевићевог и Тадић-Коштуничиног устава, бар што се Војводине тиче, нема никакве разлике. Војводина има Скупштину, али тај скуп грађана нема право да доноси никакве битне одлуке, било да је реч о политици или економији. Војвођанска Скупштина бира владу, али та група грађана нема ни десети део овлашћења која би била неопходна за одлучивање о значајним политичким и привредним питањима. Све у свему, Војводина Србији служи за украс који мало кошта, а понекад добро дође за показивање пред светом.

Политичким странкама Војводина служи само за надметање у војвођанству односно антивојвођанству и за ухлебљивање у Новом Саду оних кадрова које нису могле да удоме у Београду. Укидање двадесетак одредби Закона о утврђивању надлежности АП Војводине можда је повезано с променом власти у Београду. Можда и није. Како год било, војвођанска власт ни овом приликом не може и неће да учини било шта, изузев да малко негодује.

Ненад Чанак најављивао је у неколико наврата врелу политичку јесен у Војводини. Наравно да и он зна да јесен неће бити ни млака, јер ће и он доприносити да све остане како јесте. И власти и опозицији одговара да се не мења стање успостављено јогурт револуцијом. Помиње се и формирање војвођанског фронта. На основу свега што се збивало у протеклих двадесетак година јасно је да таквог фронта неће бити. Зато што нема ко да га формира. А ако то неко и учини, тај фронт моћи ће да рачуна на подршку три до пет процената Војвођана. Зато што су идеју о обнови какве-такве аутономије покрајине искомпромитовали они који о њој највише говоре.

О аутономији највише говоре Демократска странка и Лига социјалдемократа. Мада се често чује и пише да су војвођанске демократе, у односу на Београд, нешто друго – то је само нечија лепа жеља. Та партија више је везана за Београд него за Војводину. Та партија је у Војводини корумпирана исто као и у другим деловима Србије. Више гласова добила је само због очајно лоше кадровске понуде осталих и због апсолутне контроле над медијима у покрајини. Иако понекад кокетирају с аутономашким делом јавности, војвођанске демократе давно су раскрстиле чак и с помислима на суштинску, односно стварну аутономију. Да се питају, рекли би исто што говори ДСС: нема шансе да се покрајини врати извршна, законодавна и судска власт.

Лига социјалдемократа Војводине из неког разлога никад није покушала да постане општевојвођанска партија. Задовољила се деловањем у неколико градова и међу националним мањинама и никад није одвише настојала да постане утицајнија међу војвођанским Србима.

Савез војвођанских Мађара радије ће направити нагодбу с Београдом него улазити у ризичне савезе с крајње непоузданим савезницима из Новог Сада. Кад год се помене војвођански сепаратизам – лидери војвођанских Мађара то врло добро знају – нико не помишља да би војвођански Срби желели да се одвоје од Србије, јер Срба који би то желели нема. За сепаратизам би се, чим би проговорили нешто о аутономији, сумњичиле мањине, пре свих мађарска, као најбројнија.

Ако се и формира, у војвођанском фронту неће бити ни Мађара ни осталих мањина. Биће у њему неке маргиналне партије и организације, па ће се његово деловање свести на мало медијске галаме. Само због тога је и најављен. Локални политичари који лагодно живе од празних прича добили су прилику да дају неколико десетина интервјуа домаћим и страним гласилима жељним врућих парола. Неће бити ни интернационализације, јер Европа нема никаквог разлога да стане иза нечега иза чега овде, у Војводини, стоје само групице незадовољника.

 

Некад било

У протеклих двадесет година уништена је војвођанска привреда, здравство и школство, исцеђени су социјални и пензиони фондови. Промењен је етнички састав становништва. Све је мање оних који памте како се у Војводини живело кад је она била заиста аутономна покрајина у саставу Србије. Кроз десетак година, ако не и раније, Војводина ће бити проблем Србије не због сепаратизма, већ због стотина хиљада гладних уста. Покрајина је ваљала док се од ње имало шта узимати. Кад се узело све што се могло, постала је терет. Наравно, тај терет не тегле београдски и новосадски политичари, већ грађани Војводине, међу којима су далеко најбројнији Срби.

Србима који су у Војводини живели пре 1988. тај терет пада мало теже. Онима који су дошли из Хрватске, Босне и Херцеговине и с Косова није потребна аутономна Војводина, већ Србија. Њима је и најгора Србија боља од држава из којих су се доселили силом по већину не баш повољних прилика.

Вруће јесени и бујања аутономашког покрета у Војводини неће бити, јер нема никог ко би, попут Милошевића 1988, покренуо и надзирао дуготрајни масовни протест. Не постоји вођа, односно вође. Не постоји план акције. Нема тимова за пропагирање аутономистичке идеје. Нема утицајних медија. Нема политичке полиције која би подривала постојеће институције. Нема привредно-политичких актива који би се ставили у службу аутономистичког покрета. Ударну снагу Милошевићевог антивојвођанског покрета чинили су лумпенпролетери и радничка класа. Ових првих данас има више него пре две деценије, али они сигурно неће излазити на улице да би тражили аутономију. Неће ни распевано радништво, јер га више нема. Дакле, ДСС и остале централистичке снаге могу да спавају на миру. Бар што се тиче Војводине.

П.С. Да не буде забуне, односно да не буде да је Ћосићева историјска реченица у Јовићевом мемоарском делу истргнута из контекста, наводимо контекст:

„Сада се ради етничка карта српског простора, нарочито у БиХ и Хрватској, да се јасно прикаже територија где су Срби у већини; од Шибеника, преко Лике, Босанске крајине, поред Саве до Бијељине свуда су Срби у већини. У центру Босне су Муслимани. Срби пресецају Санџак поред Дрине, па се Муслимани не могу ујединити. То је будући простор Србије…

Косово се не може сачувати. Историјска је чињеница да се Срби покрећу ка северу, да напуштају југ. Не могу они напуштати југ а задржавати територију. Узели смо Војводину. На Косову је реално да се разграничимо задржавајући угаљ и неке светиње (Грачаницу, Газиместан). Такав план треба урадити у тајности и у погодном тренутку га активирати. Иначе, кратког је даха ово што се сада ради.“

 

(Данас)

Ознаке: Војводина, Добрица Ћосић, Космет, Србија