Као резултат вишегодишње политике попуштања, те поштовања наметнуте и искривљене реалности предходне власти према Косову и Метохији, Србија је добила „ултиматум“ од немачког Бундестага. „Ултиматум“ је састављен од седам тачака, који је донео Андреас Шокенхоф заменик шефа посланичке групе владајуће Хришћанско-демократске/Хришћанско-социјалне уније (ЦДУ/ЦСУ) у немачком парламенту.

Како је речено оне се морају испунити уколико држава жели да издејствује следећи корак у евроинтеграцијама, а то је добијање датума за почетак преговора. Од седам тачака које нам је Немачка брутално, у свом стилу, испоручила тешко да Србија може и једну да испуни, а да не наруши, не само државни суверенитет, него и елементарно достојанство које мора да баштини једна, колико толико независна и суверена држава.

Свакако су најпроблематичније трећа и седма тачка. У трећој се тражи да не доводимо у питање „геноцид у Сребреници“ чиме би прихватили исконструисану кривицу за све ратове у бившој Југославији, чиме би опет легализовали стање које је Америка, потпомогнута добрим делом и ЕУ, створила на Балкану. Стање које је, не само против државних и националних интереса српског народа, него је за њега и дубоко понижавајуће и фрустрирајуће. Исто тако прихватање кривице за лажни геноцид би Србији био баласт који би онемогућавао одбрану националних и државних интереса у случају отварања нових жаришта (Рашка, Војводина па и источна Србија). Штавише оно би (не довођење у питање медијски наметнуте кривице народа и државе) било и иницијална каписла за отварање нових конфликта уколико они буду затребали великим светским играчима у даљем пацификовању Србије.

У седмој тачки, која је предмет највећих полемика, се тражи нешто још теже (ако је могуће да постоје тежи захтеви) него што је захтевано у трећој. Шокенхоф у име немачког Бундестага у тој тачки тражи да Србија потпише правно обавезујући уговор о нормализацији односа са „државом“ Косово. Истина Србија то не мора да потпише пре добијања „датума над датумима“ за почетак преговора, али дотле мора да писмено овери изјаву којом се обавезује да ће до краја преговора о чланству те „две земље“ потписати уговор. Дакле прво потписана изјава да би до добијања датума за преговоре потписали уговор о већ споменутој нормализацији односа са квазидржавом Косово. Није тешко претпоставити да Србија уколико уђе у овај аранжман не може да на крају, по евентуалном учлањењу у ЕУ, избегне и коначно признање државности своје јужне покрајине.

Међутим треба нагласити да реакција на ултиматум може и убрзати негативно решење косовског проблема. У томе и јесте замка ове, ко зна које, непристојне понуде (само је ова у форми ултиматума) коју нам испоручује, овога пута Немачка. Одговор на немачки захтев може произвести двојак, али у оба случаја негативан ефекат.

Уколико Србија реагује, било како, може лако доћи до, било насилно или „мирно“ (у зависности од српакога НЕ или ДА), коначног решења косовског проблема. Односно највероватније до протеривања Срба са севера Косова уколико би одговор био одричан, или пак „мирног“ интегрисања тамошњих Срба у институције квазикосовске државе, уколико би захтев био прихваћен.

 

Паралеле са Аустро-Угарским ултиматумом из 1914.

Захтеви немачког Бундестага су у, нарочито патриотском (ово говорим условно) делу српске јавности изазвали буру негодовања. Природно је да смо сви огорчени због још једног понижења које је дошло из западног света, овај пут од Немачке. Исто тако је природно да нас је овај немачки „ултиматум“ подсетио на многобројне конфликте са германским светом које смо имали током двадесетог века, те да нам је оживео негативне, с времена на врема потиснуте, стереотипе у нашој колективној свести. Услед тога овај захтев немачког Бундестага је ових дана често упоређиван са „ултиматумом“ који смо добили од Аустро-Угарске 1914. (да ли због тога што су неки видели сличност или идентичност ова два ултиматума, или пак неких других разлога није најбитније) после којег је почео први светски рат.

Већина мишљења иду за тим да Србија треба да донесе одлуку, да се изјасни, баш као што је то учинила и 1914. Такав став делује прихватљиво. Заиста ко не би помислио да нам је доста понижења те да треба једном да се испрсимо и као људи одговоримо одлучно НЕ даљем комадању Србије и даљим понижењима, каква су доживљавале само афричке колоније. Пошто је, као што сам нагласио, присутна аналогија између актуелног захтева немачког Бундестага и Аустро-Угарског ултиматума, осврнућу се на искушења којима је била изложена Србија, њена влада и њен председник Никола Пашић пре скоро сто година. Можда нам то освртање, иако ствар са овим „ултиматумом“ није баш иста, може да помогне, те да нам оцрта путоказ како треба да се понашамо у данашњој ситуацији.

Иако је ултиматум из 1914. био понижавајући до крајњих граница, испостављен са намером да Србија каже НЕ, те да то буде искоришћено као повод за рат и њено кажњавање, следећи историјске чињенице морамо да констатујемо да је Србија захтеве које је ултиматум диктирао готово у целости прихватила. Дакле девет понижавајућих тачака Србија је потпуно прихватила док је једну, и то шесту, у којој се тражи да Аустро-Угарски истражни органи учествују у истрази починитеља атентата на престолонаследника Фердинанда, влада Николе Пашића условно одбила. Условно зато што је у случају да Беч не буде задовољан одговором Србија понудила арбитражу међународном суду у Хагу и великим силама.

Дакле одговор Србије на понижавајући ултиматум није био никакво спектакуларно НЕ. Штавише рекација српске владе на бруталан ултиматум била је до крајњих граница толерантна, тако да је управо та толерантност и жеља за компромисом потпуно оголила агресивне намере бечког ћесара. После тога Аустро-Угарска намера да нападне Србију је била кристално јасна док је цео цивилизовани свет био задивљен вештином српског дипломатског одговора. Ово је свакако Русију и руског цара, а потом и Француску која је била везана уговором о савезништву са Русијом, придобило да лакше уђу у рат ради заштите, како својих сопствених интереса тако и слободе Србије.

 

Реакција Пашића је путоказ актуелној влади

Дакле потребно је на ондашњи ултиматум погледати и са друге стране и констатовати да је он резултирао достојанственим, поносним и вештим српском одговором, али не и некаквим спектакуларним НЕ, како се уобичајило да се данас тумачи. Ипак неки могу приметити да се НЕ српском реакцијом подразумевало. Могуће, али чињеница је да Србија није рекла спектакуларно НЕ, него да је управо до крајњег часа деловала помирљиво и конструктивно са конкретним идејама за споразумно решење кризе. Беч је такво српско усмерење у старту прекинуо сопштивши да није задовољан српским одговором и моменталним објављивањем рата. Тако је Србија урадивши све што је до ње, понизивши се до краја, разговаравши са Бечом пристојно у тренутку када је исти понизио Србију до крајњих граница, задобила симпатије могућих савезника и избегла, макар и најминималнију одговорност за рат. Одговорност би јој била приписана да је реаговала спектакуларним „лупањем песнице о сто“, те изабрала такав начин одговора и одбране својих националних и државних интереса.

Понашања Пашића и тадашње српске владе може бити добар путоказ за актуелну ситуацију. Србија треба и данас да следи пример реговања ондашње владе у конфликту који је ипак можда мање тежак него 1914. ( у крајњој линији можда је тежина на неки начин и иста). Дакле Србија треба да ради на започетим пројектима са Немачком јер без привредног опоравка не можемо рачунати на дугорочну одбрану националних интереса. Србија наравно треба да задржи одличне односе са Русијом и Кином, као што не треба да непотребним бучним изјашњавањима провоцира део нама ненаклоњеног западног света. Могу неки раћи да то нема никаквог ефекта.

То је врло могуће али треба све покушати. Тиме би читавом свету показали (пошто је сада у Србији модерно да пратимо реакције света, позитивне после успешног извршавања налога или негативне после после наводних спектакуларних одбијања, што су две стране исте медаље), као што је показала и Пашићева влада, да смо до крајњих граница спремни да делујемо у правцу стишавања конфликта (који наравно нисмо ми изазавали него је плод евроатланског покушаја прекомпозиције света елиминисањем српског фактора), али и самима себи како треба радити на реализацији националних и државних интереса. Зар ми овако мали имамо неки други пут?

Међутим поставља се питање шта ако будемо приморани да потпишемо обавезу да ћемо при добијања датума за преговоре потписати споразум о поштовању добросуседских односа са квазидржавом Косово. Е ту је фамозна црвена линија коју не смемо прећи, а која се више налази у самом делу (нашој реакцији у пракси) него у некој спектакуларној одлуци, јер одлука се ту подразумева (баш као што се подразумевало и 1914. да ће Србија бранити своју слободу). Ми то неможемо потписати и то ниједна влада не сме да уради. Дотле, понављам, треба да радимо готово као да овај „ултиматум“ и не постоји. Не би требало да неком исхитреном реакцијом изазовемо контрареакцију нама ненаклоњених западних великих сила. Због тога је овај захтев немачког Бундестага најбоље, колико је могуће, активно игнорисати док год не дође на ред његова реализација. Ако уопште дође, јер не знамо шта носи сутра и које све околности могу да се промене. Можда је то мало вероватно, али ми другог пута једноставно немамо.

 

Може ли Дачић као Пашић?

На крају поставља се кључно питање од којег можда највише зависи колико толико повољан епилог најновијег искушења у којем се нашла Србија. Да ли актуелна влада има капацитета да се носи са овим проблемом? Судећи о спремности, намерама и способности владе по демагошким изјавама премијера Дачића, који по ко зна који пут говори о подели као најбољем решењу, морамо констатовати да немамо много разлога за оптимизам. Говорити о подели када нам је нико и не нуди (није нам никад ни нуђена озбиљно опција поделе) је крајње неозбиљно, сем ако тај дискурс има за циљ куповину времена, којим би се завршним чином испирања мозгова српаки народ и јавност коначно дотукли, и тиме трасирао пут прихватања наметнуте и искривљене реалности по којој српско Косово није српско.

Но још увек није касно за праву и одговорну реакцију. Влада треба да без буке и нарочитог освртања на „ултиматум“ настави своју делатност, и са истоком и са западом, која има за циљ привредни и сваки други опоравак Србије. Но, ако буде притиснута те буде била приморана да потпише било шта што нас као државу и нацију компромитује мора да, опет као Пашићева влада 1914. – колико је то могуће не престајући са реализацијом започетих пројеката на свим странама света – крене у дипломатску офанзиву којом би покушала да „примора“ Русију (па и Кину) да узму активније учешће у решавању косовског конфликта. Ако треба да предложи да се проблем врати у Савет Безбедности УН, баш као што је Пашићева влада спорну шесту тачку Аустро-Угарског ултиматума понудила на арбитражу међународном суду у Хагу и великим силама.

Неки ће рећи да је процес искривљавања реалности и реализације косовске независности, који спроводи првенствено Америка, отишао предалеко и да је сада то немогуће. Међутим морамо констатовати да се том процесу ми никада нисмо ни супротставили на адекватан и ефикасан начин (осим донекле Коштунице). Да ли ћемо сада то урадити, ако буде било потребе за тим, показаће време, као што ће и показати истинске кавалитете, способности и намере актуелне владе. Другим речима видећемо да ли савремени Срби могу бар приближно да се понашају као Срби пре сто година, да ли савремена влада може да буде на висини владе која је Србију предводила у великом рату пре тачно једног века, те да ли је Дачић макар мало достојан свог славног претка на челу владе – Баје Пашића.

Ако буде било потребно да покушамо да на горе описани начин заступамо националне и државне интересе а то пропустимо, никада нећемо сазнати да ли је и колико то ефикасно, али исто тако нико нам неће бити крив за евентуална нова национална понижења и државне поразе. Да би то избегли свакако би требали да се подсетимо реакције Пашића у сличној, изузетно тешкој ситуацији, у којој се нашла држава и влада не његовом челу пре скоро сто година. Његова тадашња делатност треба да нам буде узор мудрог и ефикасног државничког деловања. Крајње је време да почнемо да слушамо сами себе, и сопствене велике (или успешне људе) људе, који су одолели сличним (или чак истим) искушењима у којима се ми налазимо. У противном, размишљајући туђом главом, што имамо чест обичај у последње време, ризикујемо да ово мало народа и државе што нам је остало потпуно проиграмо. Но, главни испити су пред нама, како се будемо поставили према њима (и влада и народ) таква ће нам бити и судбина.

 

( Видовдан.орг )

Ознаке: ЕУ, Немачка, немачки ултиматум Србији, Никола Пашић, Србија