Pročitaj mi članak
Један од проблема који је изазван тоталним диктатом секуларних погледа на свет јесте демографска криза, која је обухватила како Русију и друге земље постсовјетског простора, тако и најразвијеније западне земље.
Међутим, док у Русији криза има економске узроке, на Западу се узроци слабог наталитета налазе превасходно у духовно-моралној равни. Основни узрок кризе, како сматра Патријарх московски и све Русије Кирил, јесте „губитак жртвеног начела код савременог човека, његова неспособност да детету дарује своје слободно време, да му пружа део свог материјалног обиља, да му посвети свој годишњи одмор, да му да свој стан… Најкраће речено, одсуство жртвености јесте одсуство љубави.“
Благостање народа незамисливо је без јаке и моралне породице, наглашава Патријарх. Али, „може ли таква породица постојати у атмосфери пропаганде индивидуализма и страсти? Тешко! Дакле, и на државним телевизијским каналима и на приватним телевизијама требало би у најгледанијим терминима приказивати примере породица које живе по моралном закону, говорити о срећи оданог супружанства. Милиони абортуса до дана данашњег остављају становништво равнодушним. Међутим, ми своју децу приносимо на жртву „благостању“, које се на делу претвара у душевне муке жене, у споро и мучно одумирање народа. То се мора без околишења рећи и са телевизијских екрана и у лекарским амбулантама. Наравно, неопходно је економски подстицати породицу, и држава је почела да пружа такву подршку. Међутим, поред тога неопходно је развити култ материнства и детињства као супротност култу богаћења и каријеризма који данас, нажалост, доживљава процват. Мит о „срећном човеку који није обремењен породицом“ је смртоносна болест друштва.“
Ко је крив за стварање таквог мита и ко на крају сноси главну одговорност за разарање идеала породице у западном цивилизованом друштву? Да би се одговорило на то питање, неопходно је обратити пажњу на новију историју. До средине 20. века у већини западних земаља преовладавала је породична етика која је у својим основним цртама репродуковала хришћанско поимање брака и породице. Међутим, либерализација људске свести у 20. веку, а нарочито послератна „сексуална револуција“ праћена експанзијом феминистичког покрета 60-их година, довели су до радикалне трансформације породичне и полне етике. Грандиозни социјални лом који је по својим размерама без преседана у историји, а који је био изазван сексуалном револуцијом, погодио је практично све земље Запада. За непуних пола века традиционалне представе о породици и сексу биле су одбачене. Оне су уступиле место „прогресивним“ нормама заснованим на либералном погледу на свет.
Пре свега, прокламована је теза о равноправности мушкараца и жена. Сама по себи та теза не изазива сумњу када је реч о политичкој, културној и социјалној једнакости, о праву жена на рад, на учествовање у друштвеном животу, у органима управе и тако даље. Проблем се састоји у томе да се услед достигнућа сексуалне револуције и феминистичког покрета нарушио природни, односно у природи човековој укорењени баланс између мушкарца и жене у породици. Идеја материнства је деградирана, разорена је представа о мужу као „храниоцу“ на коме је основна обавеза материјалног обезбеђивања породице. Од сада су и мушкарац и жена подједнако оптерећени реализацијом свог професионалног потенцијала, и обоје морају носити бреме финансијске одговорности за породицу. Али када жени главнина снага одлази на каријеру и стицање новца, изузетно се смањују њене могућности у погледу рађања и васпитавању деце. У томе је један од узрока смањивања броја многодетних породица, повећања броја породица са једним или двоје деце, као и бездетних супружничких парова, те општег смањења наталитета у већини западних земаља током последњих година.
У процесу сексуалне револуције теза о јединствености и нераскидивости брачног савеза била је исмејана. Идеолози револуције прокламовали су застарелост институције нераскидивог брака, сматрајући да је она реакционарна, да се заснива на социјалном и економском израбљивању и да није саображена природној човековој тежњи да задобија максимално полно задовољење. Прокламован је принцип „слободне љубави“, који претпоставља слободу полних веза изван контекста брачног савеза, неограниченост броја сексуалних партнера, право на издају, право на предбрачне полне односе, право супружанских парова на развод. Традиционалним идеалима супружанске верности и целомудрености био је супротстављен хедонистички принцип задовољења полног инстикта као принцип који одређује сексуално понашање појединца. Оваква оријентација, која се активно импутира у свест људи посредством средстава јавног информисања и општеобразовних установа, довела је до радикалног повећања броја развода, а то је, са своје стране, допринело продубљавању демографске кризе која је погодила западне земље.
Уставши у одбрану „репродуктивних права“ жене, сексуална револуција је разрадила програме „планирања породице“ и широког дистрибуирања контрацептивних средстава. Понуђено је „научно“ заснивање тих програма, утемељено на тези о пренасељености земљине кугле и о опасности од несташице природних ресурса.
Сексуална револуција нанела је снажан ударац традиционалној представи о праву сваког човека, укључујући и нерођену децу, на живот. По читавом свету била је предузета кампања за легализацију абортуса. Познато је да је прва земља која је легализовала абортус била совјетска Русија, где је ово постигнуто још 1920. године (додуше, 1936. године, услед демографске кризе која је погодила земљу, забрана абортуса је обновљена, али је 1955. године коначно укинута). У Совјетском Савезу легализација абортуса представљала је само једну од тачака програма усмереног на укидање традиционалних вредности и на атеизацију становништва. У западним земљама, где се утицај традиционалних вредности очувао нешто дуже, легализација абортуса постала је могућа тек након сексуалне револуције, то јест шездесетих година. Од тога доба до почетка 90-их година абортус је легализован у већини западних земаља. Данас је абортус званично забрањен само у оним земљама у којима је још јак утицај Римокатоличке цркве – у Ирској, Пољској, Шпанији, Португалији и на Малти. Али поставља се питање: хоће ли се та забрана још дуго очувати?
Један од „резултата“ сексуалне револуције јесте и измена традиционално негативног односа према хомосексуалним полним везама као и према другим облицима сексуалног понашања који су донедавно сматрани полним девијацијама (између осталог, бисексуалност и транссексуалност). Та измена представља резултат планираног и дугогодишњег активизма бораца за права сексуалних мањина, њиховог ангажовања на измени јавног мњења у своју корист и на либерализацији законодавства у области сексуалне етике. У свакој земљи догађаји се одвијају по истом сценарију. Најпре борци за права сексуалних мањина позивају на толерантност у односу на свој начин живота, а затим постижу легализацију хомосексуалности и на законодавном нивоу. Даље, следи борба за потпуну равноправност између хомосексуалних и хетеросексуалних парова и за признавање једнакости истополног савеза са браком, са свим последицама које из тога проистичу (укључујући и додељивање државних субвенција и привилегија које су припадале лицима која се налазе у браку и истополним паровима). На крају, истополни парови постижу добијање права на усвајање и васпитавање деце. У разним земљама Запада тај процес одиграва се са различитом динамиком, али се општа тенденција у правцу укидања било каквих забрана и ограничења у области сексуалног понашања види веома јасно.
Да би се прекинула катастрофална демографска тенденција, неопходно је превазићи разорне последице сексуалне револуције. Пре свега, неопходно је васпоставити традиционалну представу о материнству као о подвигу, о деци као благослову Божијем, о породици као извору личне среће. „Данас се много говори о економским средствима превазилажења демографске кризе“, – констатује Патријарх Кирил. – „Да, та средства јесу важна. Држава у партнерству са друштвом и бизнисом дужна је да ствара достојне услове живота за наше грађане, нарочито за младе породице. Данас се у том погледу много шта предузима – сетимо се, рецимо, „материнског капитала“. Али неопходна је још једна веома важна ствар: промена нашег односа према родитељском подвигу. Дужни смо да материнство поново учинимо престижним и почасним, да окружимо породицу и децу бригом целог друштва, да постигнемо да трошење новца на дете буде природно, а на скупе и непотребне ствари нешто срамно. Све ће то исцелити менталитет народа и повећати његову бројност. Демографска ситуација компликује се не само ниским наталитетом него и високим морталитетом. Веома много људи умире у пуној животној снази и зато борба са алкохолизмом, наркоманијом, криминалом такође представља значајан допринос решавању демографског проблема. Уопште узев, без промене у сфери морала, само уз помоћ новца, тај проблем не може се решити“.
Патријарх сматра да све здраве снаге друштва, укључујући и средства јавног информисања, морају устати у одбрану породице, материнства и рађања. Данас се, међутим, дешава нешто сасвим супротно: средства јавног информисања, пре свега телевизија, пропагирају грех у свим његовим манифестацијама. „Како ће човек морално користити своју слободу ако му телевизија као успешан начин живота демонстрира потрошњу, насиље, разврат, хазард и друге пороке? У своје оправдање, људи са телевизије и уопште са свих средстава јавног информисања говоре да је оваква продукција тражена и да се добро продаје. Нико ни не спори да се порок лако продаје јер човек који је склон греху то лако прихвата. Од најдревнијих времена овакве радње називале су се саблазном, али није истина да је савремени човек „заинтересован“ само за порок. Он жуди за срећом, за миром, за правом љубављу и другим врлинама“ .
Сфера јавног информисања, сматра Патријарх, „данас у правом смислу те речи преставља поприште борбе за срце људи“. Оно представља одраз оне борбе за духовно-моралне вредности која се воде у друштву. „Савремена култура и друштво у коме живимо све се више удаљавају од религије. Људима се нуде стандарди живота који су веома далеко од хришћанских идеала. Не сме се заборављати да се управо у друштву човек формира као личност: друштво које нас окружује остварује колосални утицај на нас, чак и уколико ми сами тога нисмо свесни. Посебно је овакав утицај приметан данас, када је снажно изражена моћ средстава јавног информисања, нарочито телевизије. Хтели ми то или не, свакога дана у наш дом долази савремени свет са својим законима, стандардима, са својом модом, са својим поимањем добра и зла, при чему то поимање најчешће није засновано на хришћанским начелима“.
Данас је порнографска и еротска продукција доступна свима. Преко телевизије се емитују програми усмерени на разарање идеала брачне верности, на потпуно ослобађање разузданог полног инстинкта. Одговарајући на питање о моралној процени емисије „Иза стакла“, Патријарх Кирил је изјавио: „Ми смо категорички против оваквих експеримената на нашој телевизији… Шта се постиже оваквим емисијама? Шта се постиже порнографијом? Шта се постиже еротиком? Ослобађа се разуздани људски инстинкт. Бог је човеку подарио разумну вољу и морално осећање да би, ослањајући се на своја уверења и морално осећање, могао управљати инстинктима. Инстинкт је укорењен у нашој природи како би човек могао опстати. Када не би било инстинкта, не би било опстанка људског рода, не би било продужења врсте. Међутим, за разлику од животиња, ми смо призвани да управљамо инстинктима, а животиња не управља инстинктом она и живи под влашћу инстинкта“.
Шта данас нуде масовна култура и телевизијске емисије попут шоу програма „Иза стакла“? „Ослобађање разузданог инстинкта, скидање сваке вољне идејне контроле над инстинктом. Живи како ти је воља, али то је позив свима да живе као у штали, у свињцу. То је просто покушај да се од човека направи животиња. Али ако човек живи толико разуздано, реците, на основу којих начела ће он спутавати у себи порив да убије, да опљачка ако му је то по вољи? Зато господа која преко телевизије емитују експерименте секу грану на којој седе. Наиме, и они имају децу, своје кћери и синове, или они можда мисле да живе испод стакленог звона, изоловано од читавог друштва?“
Главна разлика између човека и животиње није интелект него морално осећање, сматра Патријарх. „Људи немају основа да гордо изјављују како су они једини кадри да осмишљавају реалност. Ако се запитамо чега нема у животињском свету, видећемо да је то морално начело… Када људи жртвују свој живот ради других, они се руководе моралним осећањем. Ако се оно разара, човек не може да разликује добро од зла, он престаје да буде човек. Тада је он само носилац интелекта. Тај интелект се може усавршавати, као што човек може развијати своје мишиће. Али ако се при томе разара његово морално начело, човекова снага постаје смртно опасна за њега самог и за његово окружење“.
Либерални етички стандард човеку нуди слободу од апсолутних моралних норми. Сваки човек, према либералном идејном моделу, може за себе одређивати шта је добро а шта зло, шта је морално а шта аморално. Ако је тако, онда уопште „нема објективне моралности, јер све постаје произвољно. Оно што је добро и обавезно за мене може не бити таквим за вас. Наши противници либерали говоре: „Црква има врховно право да одлучује шта је добро а шта зло, да свима суди, да има власт над свим људима. Међутим, ми то не желимо, ми желимо да будемо слободни, и нека свако за себе одређује шта је добро а шта зло. Сагласни смо са нашим либералним колегама у погледу тога да је човеку такође дата власт да одређује шта је добро а шта зло. Али он се мора ослањати на критеријуме које је Бог уметнуо у његову природу. А ако је он сам за себе мерило свих ствари? Тада може да одлучи: сматрам да је исправно да убијем, да опљачкам човека просто зато што је друге вере или друге националности“.
У основи демографске кризе, и као у основи многих других проблема са којима се човечанство суочава у 20. веку, лежи глобална криза личности. Права и слободе, социјалне и политичке трансформације, премда су изузетно значајне, ипак су по својој важности секундарне. Оне неће постићи циљ уколико не буде решен први задатак који Патријарх директно повезује са мисијом Цркве данас: „Криза сваког система има далеко дубљу основу – кризу личности; и реформа сваког система, сваке структуре, сваког социјума мора отпочети од измене самог човека… Духовно-морални препород човечанства мора бити прворазредни задатак Цркве ако желимо да останемо верни духу јеванђељског учења“.
Усмереност према конкретној људској личности представља карактеристичну одлику хришћанства од времена Самог Спаситеља. „За хришћанство не постоје безличне „народне масе“. Постоји живи човек који стоји пред лицем Божијим, пред лицем других људи и себе самога. Од тога како ће се сваки појединац одредити у односу према Богу, према ближњима и према себи самоме зависи у крајњем исходу и судбина читавог човечанства“.
У условима када појам греха нестаје из вокабулара и из погледа на свет, етичка компонента задобија у мисији Цркве првостепени значај. „Чини нам се да смо доживели епоху када је морална сведопустивост достигла свој врхунац… Из вокабулара човечанства ишчезава појам личног греха, личне одговорности пред Богом. „Ако Бога нема, све је дозвољено“, – говори један од јунака Достојевског… Грех не само што се легализује – он се стимулише и пропагира. Дубоко сам убеђен да је моралност данас средство за опстанак људске цивилизације: на то мора бити усмерена наша мисија“.
Обраћајући се хришћанима разних конфесија, Патријарх Кирил говори о покајању као о универзалној моралној парадигми која је укорењена у Јеванђељу и која задобија посебну актуелност у савременој епохи. „Није ли време да се људској личности обратимо са призивом да се врати јеванђељском послању: „Покајте се, јер се приближи Царство небеско“ (Мт. 3, 2; 4, 17)? У тим речима Јована Крститеља и Христа Господа садржана је целокупна квинтесенција хришћанске моралности. Покајање – метаноја – јесте промена ума, мисли, срца, промена и духовно преображење читавог људског бића… Нисмо ли о томе дужни да „проповедамо са кровова“ (Мт. 10, 27), тако да нас сви чују“?
Висок ниво хришћанског моралног послања не може се снизити да би се додворило световним либералним стандардима, сматра Патријарх. Напротив, хришћани разних конфесија морају се обједињавати да би заједно бранили јеванђељску моралност. „Недопустиво је да хришћани иду на повоцу овога света, да се, угађајући овој епоси, одричу моралних норми. Напротив, они морају спрегнути своје снаге у борби за људску душу и у јединственом фронту наступати у одбрану моралног идеала хришћанства. Тек тада ће наша мисија бити успешна, тек тада ће наш глас бити пророчки снажан, тек тада ће свет чути нашу реч“.
Архиепископ волоколамски Иларион (Алфејев)Са руског превела др Ксенија Кончаревић
Извор: www.pravoslavlje.spc.rs
