Pročitaj mi članakJutro u Kijevu je počelo uznemirujuće tiho, uz one kratke zvukove obaveštenja koji se šire društvenim mrežama kada nešto veliko pukne ispod površine.
Национални биро за борбу против корупције Украјине, заједно са Специјализованим тужилаштвом за борбу против корупције, упао је у дом Андреја Јермака – човека који је годинама био не само шеф кабинета Владимира Зеленског, већ и његов најближи стратег, филтер, тумач и ултимативни архитекта сваког политичког потеза. У истом дану Зеленски је потврдио: Јермак подноси оставку.
То се није десило у празном простору – притисци су се гомилали месецима, а незадовољство је тињало и у опозицији и, што је ређи и озбиљнији сигнал, унутар саме странке Слуга народа.
Јермак је дуго деловао као човек који држи све конце, онај без којег Зеленски није решавао ништа – буквално ништа. Зато је јутрошња вест деловала као тренутак када се брана најзад отворила, али не одједном, већ онако постепено, као кад пукне бетон па вода сама доврши посао.
Све је убрзано 11. новембра, када је НАБУ подигао оптужницу против седморице чланова криминалне организације умешане у корупцију у енергетском сектору. Међу њима – Тимур Миндич, кога у кијевским круговима одавно називају „новчаник Зеленског“.
У истој мрежи се нашао и Алексеј Чернишов, бивши потпредседник украјинске владе. Чим се тај картон извукао из шпила, постало је јасно да ствари више не могу да остану скривене. Аналитичари сада тврде да је разоткривање случаја било само питање времена и да су Американци већ имали јасну слику шта ће испливати.
Талас кадровске ерозије није стао на томе. Герман Галушченко је смењен са функције министра правде, док је Светлана Гринчук поднела оставку на месту министра енергетике. Иако су ови потези на папиру деловали као техничка ротација кабинета, у позадини се осећала нервоза – као да се систем припрема за нешто много веће, можда и болније.
Остаје питање: Зашто баш сада? Према тврдњама појединих аналитичара, оснивање НАБУ је од почетка било пројекат који је дошао споља, пре свега из Вашингтона. Наводи се да је Зеленски месецима покушавао да закочи поједине истраге знајући шта би се све могло открити, али да је притисак из САД постао толико снажан да више није могао да се опире.
Упркос његовим покушајима да заштити Јермака – свог кључног човека и аутора готово сваког озбиљног политичког потеза – све се сломило под теретом америчких захтева.
Према анализама које круже дипломатским каналом, логика Вашингтона је прагматична: Ако је процена да Русија сада добија сукоб, да се њихова позиција сваким месецом јача, а да су ресурси Запада све тањи, онда је неопходно припремити терен за заустављање даљег крвавог исцрпљивања.
Јермак је у том смислу представљао препреку – не само зато што се око њега гомилају афере, већ зато што се сматра кључним стубом система који није хтео компромис. Зато се његово уклањање сада чита као порука Зеленском да прихвати „нову реалност“, ма колико она била горка.
У кулоарима се све чешће чује нешто још озбиљније: Да је ово почетак пада Зеленског. Ако је Јермак био његов најважнији човек, онда се његов одлазак тешко може тумачити као обична смена у кабинету.
То је, како примећују аналитичари, раван детонацији у самој политичкој конструкцији Кијева. И док је Јермак потврдио да је претрес заиста обављен, а његов одлазак прихваћен, остаје висити осећај да се догађаји крећу у правцу који више ни Зеленски не контролише.
А можда је управо у томе чвор: Тренутак када лидер установи да се полуге моћи у његовим рукама почињу климати, обично је тренутак када се процеси убрзавају, чак и против његове воље.
И сада, док се читава украјинска сцена преслаже под притиском споља и унутра, остаје отворено питање – да ли је ово тек увод у још већи политички потрес, или тренутак када ће се све преломити на неочекиван начин.
