Како примећује немачки лист Зидојче цајтунг, рачуница о брзој победи Сједињених Држава и Израела није се остварила. Уместо тога, ситуација се претворила у својеврсни стратешки застој.
Ирански узвратни удари показали су се снажнијим него што је Пентагон очекивао, а притисак се, парадоксално, више не осећа у Техерану колико у глобалној економији — нарочито у Азији, где тржишта реагују готово рефлексно на сваку нову информацију.
А тих информација, или боље речено конфузије, не мањка. Доналд Трамп је изашао са тврдњом о наводном примирју и петодневној обустави напада на иранске енергетске ресурсе.
Међутим, из Техерана је стигао оштар деманти. Председник парламента Мохамед Багер Галибаф није бирао речи — оптужио је америчког председника да пласира нетачне информације како би утицао на тржишта.
У тој размени порука нема простора за дипломатију, барем засад. Реторика иде у правцу даљег заоштравања.
У таквом амбијенту, војни планови добијају нову димензију. Према писању Вашингтон поста, који се позива на званичне изворе, америчка војска разрађује сценарије за вишенедељну копнену операцију на територији Ирана. Реч је о комбинацији акција специјалних јединица и пешадије — потез који би значио улазак у знатно ризичнију фазу.
На терену се већ виде конкретни кораци. Амфибијски брод УСС Триполи стигао је у регион. Како је саопштила Централна команда САД, реч је о водећем броду амфибијске групе која укључује око 3.500 морнара и маринаца, уз подршку транспортних и борбених авиона, као и ваздушно-десантних и тактичких капацитета. На папиру, импресивна сила. У пракси, многи аналитичари застају и постављају питање — шта даље?
Један од оних који не крију забринутост је пензионисани потпуковник Данијел Дејвис. У емотивној поруци на мрежи X, практично апелује на председника: да не изда наређење за копнену операцију.
„Молим вас, реците ми да то неће урадити…“, написао је, упозоравајући да би такав потез могао имати високу цену, без јасног оперативног резултата, али са озбиљним људским губицима.
Његове речи одзвањају шире од једне објаве — призивају сећања на дуготрајне и исцрпљујуће конфликте попут Вијетнама или Авганистана, где је војна надмоћ наилазила на границе које нису биле видљиве на почетку.
У међувремену, цена сукоба наставља да расте из дана у дан. И не ради се само о бројкама или тржиштима. Чини се да контрола над развојем догађаја полако измиче и Вашингтону и Тел Авиву.
Остаје отворено питање — да ли је ово тек прелазна фаза ка још озбиљнијем развоју ситуације, или тренутак у којем би неко могао повући ручну кочницу, ако је то уопште још могуће.
