Десетине кривичних процеса чека Вучића и његов картел. Опколили су их ФБИ-а, ДЕА, Еуропол, Еуроџаст. Европско јавно тужилашзво, а куражи се и српско Тужилаштво за организовани криминал. Вучић на све режи, надајући се да ће његову криминалну групу заштити судије најнижих моралних својстава које он поставља у све судове и тужилаштва у земљи, дреши кесу да подмићује по иностранству. Али, кад дођу тешки дани…

На „Бомбашком процесу“, пред Краљевским судом у Загребу, у новембру 1928. године, Јосип Броз је рекао да признаје само суд своје партије. Скоро сто година касније, Александар Вучић је успео да од Уставног суда Србије направи суд његове партије.

„Заклињем се да ћу се у свом раду придржавати Устава и закона и да ћу своју дужност обављати часно, савесно и непристрасно“, наводи се у заклетви судија Уставног суда Републике Србије. Судије, које је напредњачка скупштинска већина изабрала пре неколико дана, већ су се заклели Вучићу. На судијске функције су постављени страначки функционери, лојалисти, потписници апела подршке вођи, па чак и становници „Ћациленда“.

У складу са Законом, Народна скупштина предлаже десет кандидата, од којих председник државе именује пет. И обрнуто, Скупштина бира пет од десет председникових предлога. Остале судије бира Врховни суд Србије. Приликом овог избора, Вучић је предложио Мају Поповић, Добросава Миловановића, Александра Гајића, Милана Рапајића, Бојана Тубића, Михајла Рабреновића, Ивану Стевановић, Биљану Павловић, Драгану Коларић и Олгу Тешовић.

Бивша министарка правде Маја Поповић описана је као „врхунски правни експерт“. Какав је експерт, она је доказала кад је најављивала смртну казну за Зорана Марјановића. Министарка правде није ни знала да у српском законодавству не постоји смртна казна. Међутим, да зна друге ствари доказује то што она и њена породица располажу имовином чија вредност је процењена на више од 1,5 милиона евра. Опозициони посланици истичу да информацијама о пореклу те имовине располажу Звонко Веселиновић и Милан Радоичић.

Иначе, после смене са функције министра правде, Поповић се вратила у Безбедносно информативну агенцију, где се први пут запослила 2014. године, и то као главни инспектор у Одељењу за контакте са страним службама.

Уз Мају Поповић, предложена је и њена блиска пријатељица и сарадница Биљана Павловић, коју су колеге оптужиле за мобинг док је била председница Управног одбора Психијатријске клинике „Лаза Лазаревић“. Такође, пријављивана је због мобинга и кад је била на челу Дирекције за одузету имовину стечену криминалом. Првостепено је осуђена у једном поступку, али Апелациони суд је преиначио пресуду и ослободио је оптужби. Остале пријаве су, наводно, повучене. Павловић је блиска и са министром културе Николом Селаковићем, првоокривљеног у афери „Генералштаб“.

Међу кандидатима су се нашла и четворица потписника апела подршке Вучићу: Рабреновић, Гајић, Рапајић и Тубић. Рапајић је пажњу јавности привукао још 2006. године, кад је запаљен аутомобил професорке Марије Драшкић, коју је он сматрао одговорном што није изабран у звање асистента на београдском Правном факултету. Професорка Драшкић је јавно тврдила да ју је Рапајић „бесомучно узнемиравао телефонским позивима“. За Тубића се тврди да је кадар Милоша Вучевића, с којим је посећивао мафијашки камп „Ћациленд“. Вучићев фаворит је и Добросав Миловановић, стари радикалски кадар, који је својевремено подржао незаконит избор Војислава Шешеља за професора Правног факултета у Београду.

Драгана Коларић је за судију Уставног суда изабрана пре девет година, на предлог Томислава Николића. Срђан Коларић, њен супруг, био је председник београдске општине Чукарица, а и данас је члан Главног одбора СНС-а.

Исту врсту кандидата предложила је и Народна скупштина. Међу тим вучићевским лојалистима најсрамнији је случај Владана Петрова. Да би добио нови мандат у Уставном суду, Петров се трансформисао у напредњачку телевизијску старлету. У режимским медијима се појављивао скоро колико и Вучић, а чешће од Ане Брнабић и осталих напредњака. Свакодневно је кршио закон тумачећи поступке који су вођени против грађана. Уместо да буде разрешен судијске функције, добио је прилику да настави са изругивањем законима и моралу.

Подједнако срамну, али много практичнију улогу имала је судија новосадског Апелационог суда Слободанка Гутовић, која је била у ванпретресном већу које је укинуло притвор Горану Весићу током истраге о масовном убиству под надстрешницом. Недуго после те срамоте, Гутовић је обуставила поступак против Весићевог адвоката Немање Алексића, који је физички напао полицајце. Пре неколико година она је укинула пресуду којом је Предраг Колувија, власник плантаже марихуане „Јовањица, био оглашен кривим за шверц. Ипак, да ослобађајућа решења Слободанке Гутовић нису израз њеног толерантног и хуманог тумачења закона види се из чињенице да је одредила више од хиљаду дана притвора за студенте и грађане, који су учествовали у протесима после пада надстрешнице.

Из напредњачког клана потиче и Никола Бањац, кога је Милош Вучевић узимао за саветника и док је био министар одбране и касније док се налазио на функцији председника Владе. Бањац је био члан Покрајинске изборне комисије као представник СНС-а.

Дејан Ђурђевић, главни Вучићев оперативац за правне сплетке и преваре, међу којима је и лекс специјалис за Генералштаб, прогурао је своју кандидаткињу Ранку Вујовић, помоћницу директора Републичког завода за законодавство. У истом рангу је и Јелена Вучковић, коју је СНС убацила у Високи савет судства, да тамо заступа интересе те организоване криминалне групе. Ту су и Милена Пајић, још једна потписница апела подршке Вучићу, и Татјана Ђуркић, која је на незаконит начин постављена на функцију директорке Агенције за спречавање корупције.

Из мрачне прошлости ДСС-а извучен је Зоран Лончар, министар просвете у влади Војислава Коштунице. Као ванредни професор Правног факултета у Новом Саду, Лончареву кандидатуру је подржала напредњачка фракција прелетача из ДСС-а.

Уставни суд Републике Србије требало би да има 15 судија, међутим већ годинама је радио у крњем саставу. До пре неколико дана, до избора новог сазива, имао је десет судија, међу којима је њима осморо истицао мандат у децембру.

Од 2016. године, на функцији председника Уставног суда налази се Снежана Марковић, која је објединила страначке и личне интересе. Захваљујући њеном нераду, Уставни суд није реаговао и спречавао Вучићево упорно кршење Устава и свих закона. Није се изјашњавао о Бриселском споразуму, којим је Вучић предао Косово и Метохију албанским властима. Није решен ниједан од хиљаду приговора на конкретне примере изборне крађе, као ни случајеви у којима је указивано на кршење Устава кроз лекс специјалис за ЕXПО и Генералштаб. Поступајући као Вучићев сервис, Уставни суд је експресно реаговао само у случају Рио Тинта, кад је понишито одлуку Владе Србије о обустављању пројекта „Јадар“.

Кроз то време, председница суда је користила функцију за ширење утицаја и пословања своје породице. Њен супруг је председник Адвокатске коморе Крагујевца, а ћерка је председница Коморе јавних бележника. Притом, Снежана Марковић има плату од 942.832 динара, плус додатак од 126.500 динара. Иако би њена примања требало да буду максимално 670.000 динара, она су готово удвостручена услед мањег броја судија Уставног суда. Док је председница суда добијала плату од скоро 10.000 евра месечно, у Уставном суду се накупило више од 44.000 нерешених предмета. Суд ће наставити са том праксом, пошто се Снежана Марковић опет кандидовала, иако је још пре шест година испунила услове за одлазак у пензију.

Избором новог сазива судија Уставног суда, Вучић је направио оно што је Броз називао „суд своје партије“. На његову и њихову несрећу, неће му судити те судије. Напротив, ускоро, кад се Србија ослободи напредњачке тираније, већина ових судија Уставног суда наћи ће се на оптуженичкој клупи заједно са Вучићем.

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, затвор, судије, уставни суд