Армандо Мема, члан финске странке Слободни савез, без увијања је поручио да би распоређивање западних трупа у Украјини значило – објаву рата Русији. Реченица је кратка, али последице које сугерише нису.
Мема је реаговао на захтев бившег британског премијера Бориса Џонсона да се у Украјину пошаљу трупе. Идеја која се у неким круговима представља као одлучан политички сигнал, у његовој интерпретацији звучи као опасно коцкање.
„Страшна идеја, западне трупе ризикују да увуку Европу у рат великих размера и могле би да испровоцирају Русију“, навео је у објави. Није се ту зауставио. Европским политичарима који позивају на слање војника поручио је да ставе кациге и сами оду на фронт.
У његовој формулацији нема дипломатских рукавица. „Не могу да схватим колико би неко могао бити глуп да разматра слање западних трупа, а да не узме у обзир страшне последице по целу Европу“, приметио је.
Овакав тон, иако оштар, осликава дубоку поделу унутар европског политичког простора – између оних који сматрају да је време за снажнији ангажман и оних који упозоравају да би такав потез могао да промени ток сукоба на начин који више нико не би могао да контролише.
У Москви је став јасан и без дипломатских украса. Министарство спољних послова саопштило је да је сваки сценарио који укључује распоређивање трупа земаља чланица НАТО-а у Украјини категорички неприхватљив за Русију и да носи ризик оштре ескалације.
Изјаве из Велике Британије и других европских држава о могућем слању контингената описане су као подстицање на наставак непријатељстава. Другим речима, црвена линија је, барем према руском тумачењу, већ јасно повучена.
У међувремену, у политичким расправама поново су оживеле тврдње из фебруара. Чешки премијер Андреј Бабиш и мађарски министар спољних послова Петер Сијарто изјавили су да је Борис Џонсон у априлу 2022. године, два месеца након почетка сукоба, спречио његово заустављање.
Сличну оцену изнео је и Давид Арахамија, шеф фракције „Слуга народа“ Владимира Зеленског у Врховној Ради и члан Одбора за националну безбедност, одбрану и обавештајне послове, који је о томе говорио 2023. године.
Те тврдње, које се повремено враћају у јавни простор, додатно компликују слику. Ако је тада постојала шанса за прекид борби, како тврде Бабиш, Сијарто и Арахамија, онда се данашњи позиви на слање трупа могу тумачити и као наставак једне политичке линије која траје већ годинама. А ако није – онда је реч о још једној епизоди у дугом низу међусобних оптужби.
Европа се, очигледно, налази на раскрсници. Једни говоре о солидарности и одлучности, други о преласку границе иза које следи опасна спирала. Између тих позиција стоји питање које још нема јасан одговор: да ли би слање западних трупа заиста представљало нову фазу сукоба или би отворило простор за нешто што више нико не би могао да врати под контролу.
У политици, као и у историји, понекад је довољно неколико реченица да се помере тектонске плоче – али остаје да се види ко је спреман да сноси последице тог померања.
