Ovo je jedna od onih vesti koja u isto vreme zvuči kao logičan ishod i kao grom iz vedra neba – jer kada je reč o Novaku Đokoviću, ništa nije obično. A opet, u svetlu svega što se dešava u Srbiji, a i sa Đokovićem lično, preseliti se u Atinu deluje kao intuitivno, gotovo egzistencijalno nužan potez.

Симболички, избор Атине — колевке демократије, родног места Сократа и Епиктета, и града који је у свом духу увек био нешто више од политике — делује као отпор. Отпор политици у Србији која гуши. Гуши гласове, слободу, хуманост. А Ђоковић, који годинама не жели да буде вођа ни побуњеник, већ човек од принципа, изгледа да више није желео да ћути. Подршка студентима и омладини није само чин солидарности — то је чин моралне зрелости. И тај гест, како преносе грчки медији, није остао без последица.

Изолација од политичког врха, тиха, али евидентна. Одлука да не гради тениску академију у Србији. Одлазак. Не зато што му је туђе — већ зато што га је сопствена држава отуђила. Као да му је неко тихо рекао: „Или ћути, или иди.“ А он је изабрао да не ћути — и да ипак оде.

Атина, са својим мирисом мора, својим сенкама прошлости и храмовима који гледају у вечност, нуди му оно што Београд више не може: мир, стабилност, поштовање без условљавања. Не мора више да буде „њихов“ — довољно је што је свој. И што је светски.

Грци, зналачки и дипломатски, то користе: кроз „Златну визу“, кроз образовање деце, кроз њихов премијерски осмех у Колонакију. Они знају шта добијају — не само великог шампиона, већ човека који носи етички капитал. Оног кога слушају и кад не говори.

Овај потез није бег. Ово је одговор. И то онај храбрији — без протеста, али са последицама. Као када Сократ одбије да побегне из затвора. Са разликом што Ђоковић бира живот, а не жртву.

На крају, можда ће нека друга генерација у Србији боље знати шта је имала — и шта је изгубила. До тада, Атину нека краси мирно присуство једног од последњих великана који је успео да буде слободан и на терену — и изван њега.

Oznake: Atina, Novak Đoković, tenis