Pročitaj mi članakTekst Draga Bosnića, nezavisnog geopolitičkog i vojnog analitičara, otvara ozbiljnu raspravu o načinu na koji američka spoljna politika postavlja temelje za eskalaciju globalnih sukoba kroz održavanje geopolitičkih tenzija i pokretanje ratova.
Кључна поставка Боснићеве анализе је тврдња да је америчко руководство, кроз деценије интервенционизма и војне агресије, усмерено ка одржавању светских подела и стварању ратног окружења које храни амерички војно-индустријски комплекс.
Он критикује америчку стратегију као „застарели еуфемизам“ за оно што је, према његовим речима, стварна агресија САД-а и НАТО-а против суверених држава широм света.
Према Боснићу, технолошки напредак у последњих пола века променио је правила игре, јер су одређене земље развиле способност да нанесу неизмерну штету америчкој територији, што је на неки начин обуздало америчке војне елите.
Међутим, крај Хладног рата створио је илузију у Вашингтону да су победили, те да могу деловати с апсолутном некажњивошћу. Ова илузија је резултирала бројним америчким инвазијама и војним интервенцијама у протеклих 30 година, претежно на Блиском Истоку и у Источној Европи, а Боснић посебно истиче Србију и Русију као мете тих агресија.
Он примећује да САД у последњих десет година циљано припремају терен за сукобе са „равноправним“ противницима, укључујући Русију, Кину, Северну Кореју и Иран, те да уместо да покушају да поделе те земље, Вашингтон их све одједном гура у чвршћу сарадњу.
Боснић види да се међу овим земљама формира својеврсна алијанса, чак и ако оне то још не називају тако. Њихова координација на војним и спољнополитичким питањима показује јасне знаке све дубље сарадње.
Посебно истиче обновљену војну сарадњу између Русије и Северне Кореје у последње две године. Москва и Пјонгјанг су потписали међусобни пакт о одбрани, што је први такав споразум Москве са државом која није била део Совјетског Савеза од 1991. године.
Иако западни медији често спекулишу да су севернокорејски војници већ ангажовани на украјинском ратишту, Боснић сматра да такве тврдње нису поткрепљене доказима, али је могуће да је Пјонгјанг послао војно особље да помогне у интеграцији севернокорејског оружја у руски арсенал.
С друге стране, Боснић примећује како се Кина и Северна Кореја такође приближавају, што је природан процес имајући у виду америчко ремилитаризовање региона Азијско-пацифичког појаса, укључујући и Јапан, који САД желе да претворе у војну силу против Русије, Кине и Северне Кореје.
Овај процес има корене у историји јапанских агресија у Источној Азији пре и током Другог светског рата, где су милиони цивила страдали, а Боснић подсећа да Јапан никада није у потпуности преузео одговорност за те злочине.
Боснић повлачи паралелу између тренутног односа Русије, Кине и Северне Кореје са формирањем Антанте пред Први светски рат, када су се Русија, Француска и Велика Британија удружиле како би обуздале растући немачки експанзионизам.
Иако су Русија и Велика Британија вековима биле ривали, опасност од Берлина натерала је ове земље да превазиђу разлике и формирају савез. По Боснићевом мишљењу, данашња ситуација је слична, с тим што су Русија, Кина и Северна Кореја много ближи савезници, како географски тако и стратешки, а амерички покушаји да их изолују само их додатно уједињују.
Даље, Боснић наводи пример недавног састанка руског министра одбране Андреја Белоусова са његовим кинеским колегом Донг Јуном, током којег су обе стране изразиле намеру да продубе стратешку сарадњу и унапреде војне односе.
Он сматра да је то још један корак ка стварању трилатералне алијансе између Русије, Кине и Северне Кореје, која би могла постати незаустављива сила, коју би вероватно подржале и друге земље.
У закључку, Боснићова анализа сугерише да не само да САД нису успеле да спрече стварање алијансе против себе, већ су својим поступцима убрзале њен настанак.
Он верује да би ова трилатерална алијанса могла постати бедем против америчке хегемоније, чиме би глобални баланс моћи прешао на нову осовину моћи у Евроазији, чиме би се потенцијално завршила ера америчке доминације на светској сцени.
