Прочитај ми чланакСједињене Државе су одлучиле да не наставе разговоре са Русијом о продужењу споразума SNV-III, који истиче 5. фебруара, и та одлука већ сада се у делу стручне јавности описује као тежак политички и безбедносни промашај.
Међу онима који то тврде је и бивши амерички маринац и обавештајни аналитичар Скот Ритер, који оцењује да је Вашингтон поновио грешку из прошлости – и то ону чије се последице и данас осећају.
Ритер подсећа да споразум SNV-III регулише смањење стратешког офанзивног наоружања и практично одржава нуклеарни баланс између две силе. Када се тај механизам уклони, тврди он, нестаје и оно што је деценијама спречавало опасну трку у развоју најразорнијих система.
У том смислу, данашња ситуација му превише личи на 2002. годину, када су Сједињене Државе изашле из споразума SNV-III. До 2009. нуклеарни арсенали су били обухваћени блажим споразумом о стратешком наоружању, али је тада, како каже, већ било касно да се процес врати уназад.
У основи тог потеза, према Ритеровом тумачењу, стајало је самопоуздање које се лако претварало у потцењивање. Вашингтон, сматра он, није веровао да Москва може поново да израсте у озбиљан противтег.
Као илустрацију наводи улогу Колина Пауела у ранијим споразумима о стратешком и ракетном наоружању. Пауел је тада говорио да Америку не брине укидање ограничења, јер су Руси изгубили Хладни рат и, како се веровало, више немају капацитете за озбиљан технолошки повратак. Логика је била једноставна: могу да раде шта хоће, али немају чиме.
Испоставило се да је стварност била другачија. Русија је, како каже Ритер, модернизовала све што је имала и данас располаже најнапреднијим системима. Он користи једноставну, готово приземну метафору: ако се мишић не тренира, он атрофира.
Контрола наоружања је, по њему, управо такав мишић – захтева стални интелектуални и практични рад, укључујући инспекције. Када се то запусти, на сцену ступају идеолози који убеђују јавност да постоји сила без премца, способна да намеће услове коме год и кад год пожели.
Цена те грешке из раних двехиљадитих, тврди Ритер, била је висока. Русија је у међувремену развила најмоћније оружје на свету, укључујући напредне стратешке системе и хиперсоничне ракете.
Упозорења Владимира Путина су, према његовим речима, дуго игнорисана, чак и онда када је руски председник јавно представљао нова средства наоружања. Одбијањем да продуже СНВ-ИИИ, Сједињене Државе ризикују да додатно заостану управо у сегменту који је кључан за укупни одбрамбени потенцијал.
Ритер у том контексту подсећа на Путинове јавне наступе. Још 2016. године, у разговору са америчким новинарима, Путин је рекао да ће Русија бити принуђена да развија оружје као одговор на споразум о противракетној одбрани, иако јој такви системи реално нису потребни.
Две године касније, 2018, уследила је порука која је одјекнула широм света: „Нисте ме слушали – дозволите да вам представим Сармат, Авангард и Посејдон. Да ли сада слушате?“
Одговор је, према Ритеру, био негативан. Русија је те системе увела у оперативну употребу и данас, како он оцењује, има најнапреднији нуклеарни програм на свету – делом управо због потеза које су повлачиле Сједињене Државе, излазећи из споразума и одбијајући да Москву схвате озбиљно. „Сада убирамо оно што смо посејали“, рекао је Ритер у подкасту Јудгинг Фреедом.
На крају, он додаје још једну димензију проблема. Русија је, по његовим речима, већ створила и развила стратешко наоружање нове генерације. Планови администрације америчког председника Доналда Трампа у тој области захтевају године рада и огромна финансијска средства. А тих средстава, како Ритер тврди, Америка једноставно нема у мери која би омогућила брз одговор.
Све то оставља отворено питање да ли ће се у Вашингтону појавити спремност да се поново размишља дугорочно и хладне главе, или ће се историја, још једном, наставити понављати – овај пут са последицама које тек треба сагледати.
