"Narod je sačuvao državu, nisu vojska ili policija, nego narod. Narod je rekao da neće ove ludake koji najavljuju da će juriti po ulicama. Narod je rekao da hoćemo da živimo pristojno i normalno, nećemo ludake. Nije problem u budalama i ludacima. Problem je kada oni to naprave da bude normalno", podvlači predsednik Aleksandar Vučić odgovorajući na pitanje o pretnjama koje na dnevnoj bazi dobija.

Ургентни посао напредњачког оперативног штаба је да све ненормално у Србији, што пре прогласи нормалним. У том центру, наравно, не царује ум, него жеља за апсолутним поседовањем свега. Такозвана нова нормалност, коју је свет упознао тек са доласком Александра Вучића и СНС-а, код нас се одомаћила још пре више од десет година. Па ипак, њихово нормално увек може бити још ненормалније. Откако је на власти режим Александра Вучића, у Србији је страх постао константа јавног живота. Чим је дошао на власт, Вучић је кренуо са рестрикцијама. Пред врховником који не хаје за људске судбине, осим СНС-а и његове милитаристичке инвазије на сваки облик живота, Србија озбиљних непријатеља нема.

– Народ је сачувао државу, нису војска или полиција, него народ. Народ је рекао да неће ове лудаке који најављују да ће јурити по улицама. Народ је рекао да хоћемо да живимо пристојно и нормално, нећемо лудаке – наводи председник Србије.

Председник Србије Александар Вучић гостовао је на Информер телевизији и одговарао на ударна питања. Узаман су паметни људи говорили да то није ни паметно, ни згодно, нити у добар час – запео Вучић да оптужује. Видећемо већ колико ових дана на шта ће то изаћи. Људско биће, као Вучић, суочено са погрешним и катастрофалним исходом властитих поступака прибегава одбрамбеним механизмима разним, укључивши и механизам „пројекције“: нисам ја, он је.

Али, упозорава нас доктор Фројд, има ту и једна замка у коју се субјект често ухвати. Чим одвали такву фројдовску омашку, субјект се одаје несвесно, мимо своје воље, откривајући праву природу своје мотивације. Међутим, овде није реч о апстрактним или небеским категоријама платонског типа; реч је о свакодневном животу и опстанку, најчешће опстанку, што ствар чини јако озбиљном. Лако је поповати о моралу и етици, о доследности и принципима, кажу реалисти, кад седите на свом задњем трапу у топлом и безбедни. Примера таквог непријатног избора имамо на српским улицама и ниједан није задовољавајући по исходу. По дефиницији не може ни да буде: мање или веће. Зло је зло, на крају крајева.

Стабилан режим, са стабилном гласачком и парламентарном већином, нема никакву потребу да напада своју опозицију или грађанске отпоре разних врста. Ако то ради, то је знак лоше савести и црва који их гризу изнутра. На сву срећу, њих је све мање, више очију него зуба. Вучићева Српска напредна странка има обичај да подгрева моралну панику и хистерију чисто да се грађани не опусте. Сада су издајници они који хране студенте. И он због тога никако да се захвали „грађанима“ што су се уздржали од прекршаја јавног реда и мира већих размера, са материјалном штетом, тачније одбијањем да нахране студенте, који су узгред и страни плаћеници и као такви никако не смеју да једу српску гибаницу.

Можда звучи сулудо, али стиче се утисак да је он спреман да брани себе свим расположивим ресурсима Србије. Позивање на неки нормалан народ је узурпација туђих емоција, непостојећа молитва према нечему што се назива убитачна подела. Народ је категорија која почиње да се буни патолошкој Вучићевој бризи, а његов јавни говор, да није празан и сувишан, да је озбиљан државнички, да није свакодневно блаћење, морао би да буде уздржано обраћање поштованим грађанима. Али, народ у Вучићевом схватању не тражи поштовање, већ вођење.

Народ који је већ замало одустао од свега, кренуо је да прави државу каква овде одавно није постојала и брани силу која га је поробила. Тражи се заиста само нормално.

Izvor: direktno