Прочитај ми чланакНикоговићи које и значењски и суштински у потпуности одређује реч којом су именовани - дакле, нико и ништа - имају неутаживу потребу да искораче из задатог оквира и, по сваку цену, буду неко и нешто, а најчешће свашта.
Један од придружених чланова тог „братства“ још само писац није био, али је решио да и ту да свој пуни допринос, најављујући да ће „до Видовдана“ написати књигу – шта књигу, уџбеник, сунце ти пољубим – о томе како је „победио обојену револуцију у Србији“, најављујући је као „светски најчитанији бестселер“. Маг маркетинга је одабрао тај митски датум српске историје за који, додуше, још нисмо тачно утврдили да ли је победнички или губитнички, па се између тих непознаница креће и наш књижевник, с тим што, оправдано претпостављам, он има у виду гусларску верзију Косовског боја, надајући се да ће тог дана излазак његове епохалне књиге-уџбеника бити обележен звоњавом звона са Нотрдама.
Иако мени, писачки споровозном и лењом, нешто више од четири месеца изгледа као прекратак рок за једно такво капитално дело, али не сумњам у капацитет човека који је у стању и да сан остави по страни кад су у питању наднаравна прегнућа и подухвати, тако да рачунам да ће он прилећи за писаћи сто ( без спавања, нормално) и обрадовати планетарно читалаштво које дршће у читалачкој страсти.
Најпоноснији на будућег писца је, свакако, његов књижевни узор и дугогодишњи политички патрон В.Ш, аутор капиталних дела од неколико десетина хиљада страница, који жив није да види колико ће у и књижевности добацити његов најбољи ученик који га је у свему осталом увелико надмашио. Понајвише у политичком, али и сваком другом, штеточинству што је пословични домет радикала одвајкада.
Не бих да разочарам државника у покушају, кошаркошког тренера у покушају, вођу навијача у покушају, градитеља у покушају, а сада и писца у покушају али, без претензија да прочита и услиши ишта од овога, осећам потребу да му скренем пажњу на неке ствари, пре него што зашиљи оловку и почне да мрчи (сироти) папир.
Прво, промашио је тему, са њом и наслов, па ће му и књига ( које, могу да гарантујем, неће бити као што му нема ништа ни од чувеног Покрета за народ и државу којим месецима маше) бити колосални промашај. Чак и да и једно и друго некако скунатори и породи – има ових плаћених ружичастих мислилаца који би му, можда, за мастан хонорар нешто нажврљали и исконфабулирали – биће то два мртворођенчета. Јер изнад свега што је радио и поставио стоји Дамоклов мач сурове народне истине: што се грбо роди, време не исправи.
Све му је грбо, а он више нема времена. Нико да га обавести ( или га обавештавају, а он одбија да поверује) да му је време истекло и да није у питању никаква обојена, шарена, мајданска, букурештанска или каква год револуција, него само приспеће врло јасне црно-беле ФАКТУРЕ за сва непочинства које је режим под његовом аутократском управом радио више од дванаест година.
Неки млади људи су покренули вулкан незадовољства и сада се та лава незаустављиво шири земљом Србијом решена да сажеже све оно труло, корумпирано, мафијашко, криминално, покварено, полтронско, незаконито које је наш писац у покушају тако темељно садио, заливао и неговао уверен да ће вавијека тај коров успети да продаје као орхидеје и заштитни знак „невиђеног напретка“ и „златног доба“. У једном тренутку коров је засмрдео, кренуо да гуши, на крају и да убија и у народу се упалио аларм , а онда се активирао и систем самоодбране.
Нема овде ништа обојено у шарено. Овде је, колико до јуче, био мрак, а он је – црн. Младост ове земље је решила да га разгрне, као би прогледали и они који су, свесно или несвесно, допринели затамњивању.
А ако ћемо да се играмо колоритом у насловима, писцу у покушају, можемо да предложимо два наслова. Један може бити и варијација на сценарио оног америчког еротског трилера у којем дипломкиња факултета има садомазохистичку везу са трулим богаташем.
Дакле: „Педесет нијанси црвено-црне“ са поднасловом „Како смо вас темељно пљачкали“. И у овој нашој травестији заплет је сличан: имаш садомазохистички народ који успоставља , готово еротску везу, са вођом склоном да га кињи, гази и понижава. А може и једноставније: „Како сам фарбао народ“. Ту би наш писац заиста имао шта да каже а гарантовано би имао и читаоце, макар у неком од тужилаштава.
