Србија је доведена до крајње опасног положаја због огромних дугова, коруптивних послова са страним компанијама, спреге полицијског врха и подземља и правосуђа које годинама не расветљава најтеже злочине, изјавио је главни и одговорни уредник магазина „Таблоид“ Милован Бркић. Представљајући нови број овог листа за Јутјуб канал „СМС Ливе ТВ“, Бркић је говорио о пословима са Кином, могућем повлачењу Александра Вучића, међународним истрагама, Веселину Милићу, Славиши Кокези, Милораду Додику, Владимиру Цвијану, инспектору Дејану Јовићу и случају мале Данке Илић.

YОУТУБЕ ЦХАПТЕРС

00:00 – Нови број „Таблоида“: аутори, текстови и размере пљачке Србије
02:05 – Дуг Кини, прескупи уговори, Ђердап и истраге у Мађарској
05:11 – Вучићев одлазак, Америка, „Сарајево сафари“, Тиват и Андреј Вучић
13:03 – Веселин Милић, Јелена Марјановић, Кокеза, фон дер Лајен и Додик
18:41 – Цвијан, инспектор Јовић, Беливук, Данка Илић и одговорност правосуђа

Главни и одговорни уредник магазина „Таблоид“ Милован Бркић представио је у разговору са новинаром Дејаном Петром Златановићем нови, 626. број тог листа, који је бесплатно доступан на интернет страници редакције. Бркић је навео да текстове у овом издању потписују Предраг Поповић, Никола Влаховић, Лука Митровић, Владимир Молоток, Мирослав Паровић, Бранко Драгаш, Драгомир Анђелковић, професор Слободан Комазец, Бранислав Гулан, Милица Гардиновачки и други домаћи и страни сарадници. Према његовим речима, текстови нису настали ради политичког навијања, већ садрже податке који показују размере економског, институционалног и моралног разарања Србије. Он је оценио да се читалац после упознавања са тим подацима тешко може осећати спокојно. У средишту броја налазе се дуг Србије према Кини, положај Вучићевих сарадника, полицијско-подземне везе и стање у правосуђу. Бркић је током разговора изнео и низ изузетно тешких тврдњи које нису поткрепљене документима приказаним у самом видео-прилогу, па их треба посматрати искључиво као његове наводе и политичке оцене.

Нови број „Таблоида“: од кинеских дугова до правосуђа

Бркић је посебно препоручио текст Предрага Поповића „Кина, најскупља српска реч“, у којем се анализирају задужења Србије код кинеских банака и уговори са компанијама из те земље. Издвојио је и Поповићев текст „Збогом, жохари“, посвећен страху, сукобима и тражењу излаза међу функционерима и пословним људима окупљеним око напредњачке власти. У завршници интервјуа указао је и на текст Владимира Молотока „За већину тужилаца и судија шије се затворско одело“, који се бави стањем у Министарству правде, тужилаштвима, судовима и Управи за извршење кривичних санкција. Бркићев уводник носи назив „У траљама вођа нас оставља“, док су у истом броју објављени и текстови о привреди, пољопривреди, геополитици, полицији и међународним односима. Он је нагласио да нови број није могуће подробно препричати у једном кратком разговору. Због тога је позвао гледаоце да прочитају целокупно издање и самостално провере податке које аутори износе.

Текст који је Бркић издвојио	Аутор	Главна тема
„Кина, најскупља српска реч“	Предраг Поповић	Дугови, кинески кредити и инфраструктурни уговори
„Збогом, жохари“	Предраг Поповић	Страх и распад односа унутар владајућег круга
„У траљама вођа нас оставља“	Милован Бркић	Последице Вучићеве владавине и положај Србије
„За већину тужилаца и судија шије се затворско одело“	Владимир Молоток	Одговорност правосуђа и затворског система
„Трамп у Ћациленду!“	Мирослав Паровић	Однос режима према новој америчкој администрацији
„Трговина српским топовским месом“	Драгомир Анђелковић	Војна и спољнополитичка оријентација власти

Колико Србија заиста дугује Кини

Говорећи о кинеским кредитима, Бркић је у интервјуу навео да је власт Александра Вучића Србију задужила за око 20 милијарди долара. На интернет страници „Таблоида“, у најави Поповићевог текста, помиње се и виша процена — више од 25 милијарди долара кроз кредите кинеских банака и послове са кинеским предузећима. Због те разлике, потребно је раздвојити Бркићев усмени навод од процене из писаног текста. Према његовим речима, најтежи део дуга долази на наплату већ до октобра, када би Србија на различите обавезе требало да обезбеди око осам милијарди долара. Он тврди да држава тај новац тренутно нема. Бркић зато сматра да Вучић покушава да повериоцима понуди државну имовину, енергетске објекте, руднике и друге стратешке изворе прихода.

Према Бркићевој тврдњи, кинеска страна не жели да уместо новца преузима делове Србије, већ захтева уредно враћање доспелих обавеза. Он је казао да су наводно помињани делови Војводине, Подриње, рудници и хидроелектрана Ђердап, али да Пекинг тражи новац, а не нове територијалне или привредне уступке. Бркић оцењује да Вучић јавности односе са Кином представља као братство и стратешко пријатељство, док се иза свечаних сусрета и одликовања налазе хладни поверилачки односи. Он је чак тврдио да Вучићева последња посета Кини није добила озбиљан простор у тамошњим медијима. Према његовом тумачењу, главно питање за Пекинг више није политичка подршка Београду, већ наплата дугова. У интервјуу није приказао уговоре или званични распоред доспећа на основу којих је извео те бројке.

Уговори пет пута скупљи и новац који је наводно завршио код власти

Бркић је изнео тврдњу да су поједини радови кинеских компанија у Србији и Мађарској наплаћивани и до пет пута више од њихове стварне вредности. Према његовом опису, део разлике враћан је политичким посредницима и људима из власти, док су коначни трошак преузимали државни буџет и грађани. Он је оптужио Вучића да је део тог новца склањао на рачуне у Русији, Кини и Уједињеним Арапским Емиратима. Истовремено је казао да су поједина средства сада блокирана и да због тога не могу бити употребљена за измиривање државних дугова. За ове наводе у разговору нису показани банкарски изводи, уговори или друга непосредна документација. Ипак, Бркић тврди да се управо у прескупим инфраструктурним пројектима налази један од кључева за разумевање начина на који функционише корупција режима.

Као пример навео је изградњу железничке пруге Београд–Будимпешта и послове које су кинеске компаније склапале са тадашњом влашћу Виктора Орбана у Мађарској и режимом Александра Вучића у Србији. Након априлских избора 2026. године власт у Мађарској преузео је Петер Мађар, који је борбу против корупције поставио међу своје најважније политичке теме. Бркић тврди да нова мађарска власт испитује послове Орбанове породице, његовог зета и других лица повезаних са државним уговорима. По његовој оцени, таква истрага могла би да отвори и питање послова које су мађарски и кинески партнери закључивали у Србији. Навео је и да је Мађару, наводно, посредно нуђен велики новац како би успорио истраге, али да је он то одбио. Ни ова тврдња у интервјуу није била праћена документима или именима наводних посредника.

Кинески радници, осуђеници и случај фабрике „Линглонг“

Бркић је критиковао и квалитет појединих објеката које су градиле кинеске компаније, тврдећи да су на градилиштима ангажовани недовољно обучени људи и лица која су у Кини издржавала затворске казне. Он је то повезао са својом оценом да се део кинеског привредног ширења заснива на јефтиној и принудној радној снази. Посебно се осврнуо на фабрику аутомобилских гума „Линглонг“ у Зрењанину. Бркић је рекао да су Сједињене Америчке Државе зауставиле увоз гума из те фабрике због налаза о принудном раду. Америчка царинска служба заиста је у децембру 2025. издала налог да се пошиљке гума произведених у Зрењанину задржавају у америчким лукама због доказа који разумно указују на употребу принудног рада. Прецизније је, дакле, говорити о налогу за задржавање и проверу пошиљки, а не о безусловној и коначној забрани сваког увоза.

Према Бркићевом мишљењу, отварање питања радних услова и коруптивних послова може знатно нарушити углед кинеских компанија у Европи. Он је оценио да су кинески инвеститори у Србији остварили велики приход захваљујући експлоатацији злата, бакра, сребра и других руда, али да би спорни начини пословања могли да им се „обију о главу“. Поменуо је и мост преко Дунава, тврдећи да су се на појединим објектима убрзо после изградње појавили озбиљни недостаци. Ширу слику описао је као спој нетранспарентних државних уговора, прескупих радова и слабог надзора. Према његовој оцени, одговорност не лежи само на страним извођачима, већ пре свега на српским функционерима који су такве уговоре прихватили и прикрили од јавности. Нови број „Таблоида“ зато кинеске послове не представља као изоловану аферу, већ као основу ширег система извлачења државног новца.

Област	Бркићева тврдња	Питање које би институције морале да разјасне
Кинески кредити	Србија дугује десетине милијарди долара	Тачан износ, рокови и средства обезбеђења
Инфраструктурни радови	Поједини послови су вишеструко преплаћени	Уговорене и стварне цене радова
Политички посредници	Део новца наводно је враћан носиоцима власти	Токови новца и крајњи корисници
Државна имовина	Стратешки објекти наводно се нуде повериоцима	Да ли постоје залоге или тајни споразуми
Радна права	У појединим компанијама коришћен је принудни рад	Одговорност послодаваца и државног надзора
Мађарска истрага	Послови пруге могу постати предмет истраге	Улога компанија, Орбановог круга и власти Србије

„Збогом, жохари“: Вучићеви сарадници траже излаз

Другу велику тему новог броја представља положај људи из непосредног Вучићевог окружења. Позивајући се на текст „Збогом, жохари“, Бркић је казао да су бројни функционери, пословни људи и припадници безбедносних структура узнемирени и да покушавају да обезбеде сопствени опстанак. Као посебно значајну издвојио је Вучићеву најаву да би у року од неколико месеци могао да напусти функцију. Бркић такве изјаве не тумачи као најаву мирног политичког повлачења, већ као покушај да се пронађе безбедан излаз из земље. Према његовој тврдњи, Вучић преговара са представницима Сједињених Држава о условима под којима би могао да се пресели у Америку. Он сматра да ти разговори обухватају и могућност судских поступака, кауције и ограниченог кретања.

Бркић је отишао корак даље и изнео тврдњу да би Вучић у Сједињеним Државама могао да буде обухваћен поступком повезаним са Николасом Мадуром. Према његовим речима, Мадуро је америчким органима наводно указао на улогу Александра Вучића, Ане Брнабић, Марка Ђурића и Николе Селаковића у пословима који су се односили на обраду или пребројавање гласова на америчким председничким изборима. Бркић је говорио и о могућем поступку у Бруклину, кућном притвору и полагању кауције. Додао је да би се, чак и у случају повољнијег третмана у једном поступку, могла отворити друга питања — од пасоша и уношења новца до корупције и подмићивања. За тако тешке тврдње није показао америчку оптужницу, судски документ или изјаву надлежног тужилаштва. Стога се оне не могу представљати као утврђене чињенице, већ као Бркићева сазнања и процене.

Нетанјаху више нема некадашњи утицај у Вашингтону

Према Бркићу, Вучић је раније покушавао да заштиту у Сједињеним Државама обезбеди преко израелског премијера Бењамина Нетанјахуа и произраелских кругова у Вашингтону. Он тврди да је Нетанјаху у време тих разговора имао знатно већи утицај на Белу кућу него данас. Промена односа унутар америчке администрације, према његовом тумачењу, смањила је могућност да израелски премијер Вучићу обезбеди политичку и правну заштиту. Бркић је оценио да је „полурешење“ које је наводно било договорено сада доведено у питање. Због тога, како тврди, Вучић покушава да истовремено преговара са више центара моћи и да сваком од њих понуди нешто друго. Таква политика, по његовој оцени, више не обезбеђује заштиту већ само повећава број оних који од председника Србије траже испуњење ранијих обећања.

„Сарајево сафари“ и могући поступак у Италији

Бркић је затим говорио о наводима повезаним са такозваним „Сарајево сафаријем“, односно тврдњама да су током рата у Босни и Херцеговини имућни странци плаћали да са положаја око Сарајева пуцају на цивиле. Он је казао да италијански правосудни органи испитују да ли је Александар Вучић имао било какву улогу у довођењу таквих лица. Према Бркићевим речима, у Италију је доведен сведок из Лондона, а породица једног убијеног петнаестогодишњака наводно је дала исказ истражном судији. Он је истовремено признао да није довољно пратио поступак и да нема непосредна сазнања да ли је Вучић заиста учинио оно за шта га поједини извори сумњиче. Тиме је сам поставио важну ограду према сопственом излагању. Бркић је, међутим, додао да италијанско правосуђе сматра озбиљнијим и независнијим од институција које у Србији поступају у политички осетљивим предметима.

У истом контексту поменуо је покушај да се немачком листу „Шпигл“ забрани објављивање досијеа о Вучићу. Према његовој верзији, један суд у Хамбургу најпре је изрекао привремену меру, али је виши суд ту забрану укинуо као недопустив удар на слободу штампе. Бркић је тврдио да су за спречавање објављивања употребљени новац и политичке везе у Бриселу. Поменуо је и Урсулу фон дер Лајен, али није показао документ којим би доказао њено непосредно учешће. Његова основна теза јесте да је Вучић постао предмет пажње више страних редакција и правосудних органа. По Бркићевој оцени, таква међународна пажња сужава простор за прикривање афера које институције у Србији нису расветлиле.

Тиват, Андреј Вучић и људи са полицијским досијеима

Једна од тема интервјуа био је и Вучићев боравак на скупу европских званичника у Тивту. Бркић је говорио о наводном доласку групе од око 85 људи из Србије, од којих су многи, према његовој тврдњи, имали озбиљне полицијске досијее. Он је Вучићево јавно помињање брата Андреја протумачио као покушај да се одговорност за организацију те групе пребаци на њега. Према Бркићевом опису, председник Србије је пред страним званичницима деловао збуњено и уплашено. Он је оценио да је тим догађајем нанета штета угледу Србије, јер се последице деловања партијских батинашких група не заустављају на Александру Вучићу и његовој странци. Држава и њени грађани, нагласио је, остају да сносе последице и након смене било ког председника.

Бркић је у наставку алудирао на убиство Александра Нешовића Баје у ресторану „27“ на Сењаку и на истрагу у којој је обухваћен некадашњи начелник београдске полиције Веселин Милић. Говорио је о присуству дипломата, људи из безбедносних структура и особа блиских владајућем кругу, постављајући питање како је у таквом окружењу уопште могло да дође до убиства. Према његовом тумачењу, случај показује да је власт изгубила контролу над људима које је годинама користила за заштиту сопственог поретка. Он је тврдио да је Вучић и за тај догађај део кривице покушао да пребаци на брата. Сви ови наводи морају се читати као Бркићева интерпретација, јер коначна судска одлука у предмету није донета. Ипак, случај Сењак је за њега доказ да су се сукоби из режима и подземља прелили у отворене обрачуне.

Веселин Милић, Милош Меденица и убиство Јелене Марјановић

Бркић се позвао и на објаве особе која се на друштвеним мрежама представља као Милош Меденица. Према тим објавама, Веселин Милић је наводно узимао новац и непокретности од људи којима је пружао полицијску заштиту. Бркић је пренео тврдњу да је убиство певачице Јелене Марјановић организовао други човек, док је истрага усмерена према њеном супругу Зорану Марјановићу. Име које се у аутоматском транскрипту чује као „Радманац“ највероватније се односи на Андрију Радованца, кога су и поједини други јавни говорници последњих дана повезивали са овим случајем. Бркић је тврдио да је за полицијску заштиту плаћано становима. Реч је о крајње озбиљним оптужбама које до сада нису потврђене правоснажном судском пресудом.

Он је подсетио да је Зоран Марјановић био првостепено осуђен на 40 година затвора, али да је та пресуда укинута. Бркић то види као показатељ да је првобитна истрага била неправилно усмерена и да су поједини докази конструисани. Ипак, из укидања пресуде само по себи не произлази ко је стварни извршилац или налогодавац злочина. Због тога је неопходно раздвојити чињеницу да је првостепена пресуда оборена од тврдњи о конкретним другим осумњиченима. Бркић је овај случај уврстио у шири образац у којем полицијски врх, према његовој оцени, не расветљава злочине већ усмерава истраге према погодним лицима. Одговорност за коначно утврђивање истине, међутим, припада тужилаштву и суду, а не медијским или политичким тумачењима.

Славиша Кокеза и наводно пребацивање новца

У наставку интервјуа Бркић је говорио о некадашњем председнику Фудбалског савеза Србије Славиши Кокези. Према његовим тврдњама, Кокеза је учествовао у паралелним царинским и другим незаконитим пословима кроз које је стечено око 600 милиона долара. Бркић је тврдио да је Веселин Милић покушавао да га рекетира и да је Кокеза после сукоба са владајућим кругом побегао у Сједињене Државе. Тамо је, према тој верзији, почео да сарађује са америчким истражитељима. Бркић је навео и да је Кокеза премештен на издвојено острво или другу безбедну локацију док чека даљи развој поступка. Ни о овим наводима у интервјуу није понуђена потврда америчких власти.

Кокезино наводно сведочење Бркић повезује са бројним убиствима, шверцом, прањем новца и везама државног врха са организованим криминалом. Он сматра да управо људи који су годинама били блиски режиму сада представљају највећу опасност за Вучића, јер познају токове новца, налогодавце и начине прикривања кривичних дела. Према његовој оцени, исти образац важи и за бивше полицијске функционере, људе из служби безбедности и припаднике подземља. Док је систем био стабилан, њихово ћутање било је обезбеђено новцем и заштитом. Када је почело међусобно разрачунавање, неки су почели да траже заштиту у иностранству. Бркић зато тврди да се Вучићев круг не затвара само споља, већ и сведочењима некадашњих најближих сарадника.

Фон дер Лајен, вакцине и наводна уцена европских званичника

Бркић је рекао да је однос Вучића са представницима Европске уније заснован и на међусобном познавању спорних послова. Посебно је поменуо набавку вакцина током пандемије и Урсулу фон дер Лајен. Према његовој тврдњи, вакцине су набављане по вишеструко увећаним ценама преко компанија повезаних са члановима породица европских званичника. Он сматра да Вучић располаже подацима о тим пословима и да их користи као средство притиска на Брисел. Бркић је навео и Роберта Кенедија Млађег, тврдећи да би његова истраживања могла да отворе питање токова новца у време пандемије. У интервјуу, међутим, није приказан уговор, фактура или извештај који би доказао тврдњу о петоструко већој цени и непосредном учешћу поменутих лица.

Према Бркићевој оцени, управо међусобне уцене објашњавају зашто су поједини европски званичници годинама толерисали урушавање институција и демократије у Србији. Вучић им је, тврди он, обезбеђивао политичке, привредне и безбедносне уступке, а заузврат добијао јавну подршку и прећуткивање унутрашње репресије. Када се односи промене, свака страна прети да ће објавити податке о оној другој. Бркић тај систем описује као међународно проширену мрежу корупције, а не само као домаћу напредњачку појаву. По његовом мишљењу, Вучић је досад преживљавао управо зато што је располагао подацима који су могли да угрозе стране партнере. Међутим, он верује да је председник Србије изгубио способност да те податке употреби као делотворну заштиту.

Милорад Додик и преокрет према Сједињеним Државама

Знатан део разговора Бркић је посветио Милораду Додику. Он је оценио да је Додик схватио да му Израел неће пружити заштиту након што је у Босни и Херцеговини осуђен и када се суочио са потерницом. Према Бркићевој причи, Додик је отишао у Тел Авив, али му је убрзо стављено до знања да израелска страна не може да штити човека за којим се трага. После тога се, тврди Бркић, окренуо лобистима у Сједињеним Државама и људима из руско-јеврејске заједнице у њујоршком Брајтону. Наводно је великим новчаним износима обезбедио скидање са америчке црне листе и повољнију политику Вашингтона према Републици Српској. Бркић је тај преокрет представио као пример како се политичка заштита купује лобистичким каналима.

Он је затим тврдио да је Додик америчким истражитељима говорио о новцу који је преко Бањалуке прослеђиван европским комесарима, посланицима, министрима и другим функционерима. Према Бркићу, такви искази су забележени и изазивају страх међу људима који су примали новац или учествовали у посредовању. Он је навео да Вучић располаже архивом о различитим исплатама и да је својим сарадницима наводно наложио да се та документа припреме. Бркић сматра да је Додик на време проценио промену односа снага и понудио сарадњу новој америчкој администрацији. Вучић, насупрот томе, по његовој оцени касни и више нема довољно поверења ни у једној престоници. Сви ови наводи остају Бркићеве тврдње, јер у интервјуу није приказан записник наводног Додиковог саслушања.

„Сви желе да га се ослободе“

Бркић је своју процену Вучићевог међународног положаја сажео тврдњом да га се сада желе ослободити и Москва, и Пекинг, и Вашингтон, и Берлин, и Брисел. Русија му, према Бркићу, замера извоз оружја које завршава у Украјини и нарушавање ранијих договора. Кина тражи враћање дугова и суочава се са ризиком да њени послови у Србији и Мађарској буду предмет истрага. Амерички органи наводно испитују токове новца, изборне послове и сведочења Вучићевих некадашњих сарадника. Европски званичници страхују од објављивања података о коруптивним везама, али истовремено више не желе да сносе политички терет његове власти. Бркић сматра да је политика истовременог обећавања свима дошла до тачке у којој више нико не верује председнику Србије.

У том светлу тумачи и Бркићеву тврдњу да Вучић покушава да обезбеди боравишни положај за своју ћерку Милицу у Сједињеним Државама. Он је о њој говорио без оптужби, описујући је као пристојну младу особу која би могла да остане уз оца уколико он буде подвргнут судском поступку или притвору. Овај део излагања служио му је као потврда тезе да председник већ разматра живот изван Србије. Бркић није навео извор податка о наводним разговорима о држављанству или сталном боравку. Зато се ни овај навод не може представљати као потврђена чињеница. Он, међутим, показује у ком правцу главни уредник „Таблоида“ тумачи Вучићеве политичке потезе и јавне најаве.

Владимир Цвијан и смрт инспектора Дејана Јовића

Најтежи део интервјуа односио се на нерасветљене смрти и убиства. Бркић је поново поменуо Владимира Цвијана, некадашњег генералног секретара Председништва Србије и посланика Српске напредне странке, чија је смрт годинама била непозната јавности. Он тврди да је инспектор Дејан Јовић дошао до важних сазнања о Цвијановој смрти и о другим злочинима. Јовић је био искусан полицијски службеник, ангажован на расветљавању крвних и сексуалних деликата. Бркић га описује као поштеног и награђиваног истражитеља који је због професионалног рада дошао у сукоб са полицијским врхом. Према његовој тврдњи, Веселин Милић је Јовића изложио монтираном поступку због наводног одавања службених тајни и трговине утицајем.

Бркић је навео да је судија Зоран Ганић ослободио Јовића, оценивши оптужбе као приземну намештаљку. Уместо враћања на одговарајуће радно место и извињења, Јовић је, према Бркићевим речима, склоњен на споредне послове. Потом је током пандемије примљен у болницу, где је и преминуо. Бркић се позвао на наводе полицијског капетана Дравка Рајевића, који је писао о овом случају и који тврди да је Јовић у болници насилно убијен. Као могућег извршиоца поменуо је Марка Миљковића, сарадника Вељка Беливука. То је изузетно тешка оптужба која није потврђена правоснажном пресудом, па се мора задржати као тврдња Бркића и извора на који се он позива.

Према тој верзији, обдукција није обављена под изговором да је Јовић преминуо од последица вируса корона, а тело је сахрањено у затвореном сандуку. Бркић је смрт инспектора повезао са његовим знањем о Цвијану и другим убиствима. Он сматра да су појединци у полицији и правосуђу годинама спречавали отварање тих предмета. За њега је Јовићев случај пример како се способан полицајац најпре дискредитује, затим професионално уклања, а на крају оставља без заштите. Државне институције нису утврдиле постојање таквог злочина, нити су Бркићеви наводи у интервјуу поткрепљени налазом обдукције. Ипак, питања о околностима Јовићеве смрти и поступању према њему остају тема коју „Таблоид“ захтева да независна истрага преиспита.

Шта је, према Бркићу, нудио Вељко Беливук

Бркић је пренео и наводни део исказа Вељка Беливука, према којем је овај тражио да се из притвора пусте лица која нису припадала његовој најужој групи. Према Бркићевом препричавању, Беливук је предлагао да у поступку остану он и Марко Миљковић, уз обећање да ће говорити о убиствима Владимира Цвијана, инспектора Дејана Јовића и другим злочинима. Бркић тврди да су му после тога понуђени повољнији услови, одлагање пресуде и могућност каснијег пребацивања у кућни притвор. У објављеном интервјуу није приказан званични записник са суђења који би потврдио дословност тог навода. Бркић ипак верује да се поступак против Беливукове групе намерно развлачи како не би дошло до сведочења о политичким налогодавцима. По његовом мишљењу, суђење се ограничава на непосредне извршиоце, док се не испитује ко је групи обезбеђивао заштиту и задатке.

Бор, Далибор Драгијевић и случај Данке Илић

Говорећи о одговорности полиције, Бркић је подсетио и на смрт Далибора Драгијевића у полицијском задржавању у Бору. Назвао га је потпуно невиним човеком који је преминуо после полицијског насиља. Он је навео да је надлежно тужилаштво у Нишу тражило покретање поступка против шесторице полицајаца, али да до њиховог притварања није дошло. Бркић је за политичко заустављање поступка оптужио Александра Вучића, који је јавно говорио о убиству девојчице Данке Илић пре него што су пронађени материјални докази или тело. По његовој оцени, такве председникове изјаве усмериле су целу истрагу и извршиле притисак на полицију, тужилаштво и суд. Он сматра да се државни врх уместо трагања за истином определио за унапред припремљену верзију догађаја.

Бркић је изнео и непоткрепљену претпоставку да девојчица можда није убијена, већ да је могла постати жртва трговине децом. То је упоредио са међународним мрежама злостављања малолетника, помињући случај Џефрија Епстина. За овакву претпоставку у интервјуу није навео доказе. Његова главна примедба, међутим, односи се на чињеницу да тело детета није пронађено и да материјални траг који би недвосмислено потврдио званичну верзију није предочен јавности. Бркић је оценио да је због тога недопустиво да носиоци највиших државних функција унапред утврђују кривицу. Он захтева истрагу и о нестанку Данке Илић и о смрти Далибора Драгијевића у полицијском задржавању.

Бркићево спорно тумачење случаја „Малчанског берберина“

У завршном делу интервјуа Бркић је поменуо и случај Нинослава Јовановића, познатог као „Малчански берберин“. Он је изнео сопствено, веома спорно тумачење према којем девојчица коју је Јовановић отео није била сексуално злостављана, већ само ошишана. Навео је и тврдњу да је девојчица наводно била „купљена“ од породице, али за то није понудио доказе. Овакво представљање догађаја супротно је закључцима на којима је заснована правоснажна осуђујућа пресуда Нинославу Јовановићу. Зато се тај део интервјуа не може пренети као утврђена чињеница. Бркић је случај употребио како би указао на, по његовом мишљењу, неуједначену казнену политику у Србији.

Он је упоредио казну од 40 година затвора изречену Јовановићу са знатно нижим казнама у појединим предметима убистава. Поменуо је и Јовановићеву смрт у затвору, изражавајући сумњу у околности под којима је преминуо и помињући улогу лекара и затворске управе. Ни за тај навод није приложио медицинску документацију или налаз независне истраге. Његова шира теза јесте да правосуђе не одмерава казне доследно и да се према неким лицима поступа сурово, док се починиоци повезани са властима штите или добијају блаже казне. Та расправа, међутим, не сме да се води умањивањем тежине отмице детета или супротно правоснажно утврђеним чињеницама.

„За већину тужилаца и судија шије се затворско одело“

Бркић је разговор завршио позивом читаоцима да обрате пажњу на текст о стању у правосуђу. Према његовој оцени, велики број судија, тужилаца и руководилаца затворског система годинама је учествовао у прикривању кривичних дела, монтираним поступцима и заштити људи повезаних са влашћу. Он тврди да се институције нису распале случајно, већ да су претворене у механизам за одржавање једног човека и његовог политичко-пословног круга. Тужилаштва не покрећу поступке или их воде у погрешном правцу, судови развлаче предмете, а затворски систем, према Бркићевим речима, служи и за обрачун са непожељним сведоцима. Израз о „затворском оделу“ представља најаву да би после промене власти могла бити испитивана и лична одговорност носилаца правосудних функција. Бркић сматра да без такве одговорности није могуће обновити правну државу.

Целокупан интервју оставља слику власти која, према Бркићевом тумачењу, почива на четири међусобно повезана ослонца: прескупим државним пословима, страној политичкој заштити, полицијско-криминалним везама и правосуђу које не поступа независно. Када један од тих ослонаца ослаби, остали покушавају да прикрију трагове и обезбеде сопствени опстанак. Бркић тврди да се управо то сада дешава у Србији. Кина тражи враћање дугова, мађарске власти отварају старе послове, амерички органи разговарају са некадашњим режимским људима, док се унутар полиције и подземља воде обрачуни. Да ли су све његове тврдње тачне, може се утврдити једино увидом у уговоре, финансијске токове, судске списе и независне истраге. Међутим, број отворених афера и изостанак уверљивих одговора институција показују зашто ове теме не могу бити одбачене ћутањем.

Извор: Србин.инфо