Srbija je dovedena do krajnje opasnog položaja zbog ogromnih dugova, koruptivnih poslova sa stranim kompanijama, sprege policijskog vrha i podzemlja i pravosuđa koje godinama ne rasvetljava najteže zločine, izjavio je glavni i odgovorni urednik magazina „Tabloid“ Milovan Brkić. Predstavljajući novi broj ovog lista za Jutjub kanal „SMS Live TV“, Brkić je govorio o poslovima sa Kinom, mogućem povlačenju Aleksandra Vučića, međunarodnim istragama, Veselinu Miliću, Slaviši Kokezi, Miloradu Dodiku, Vladimiru Cvijanu, inspektoru Dejanu Joviću i slučaju male Danke Ilić.

YOUTUBE CHAPTERS

00:00 – Novi broj „Tabloida“: autori, tekstovi i razmere pljačke Srbije
02:05 – Dug Kini, preskupi ugovori, Đerdap i istrage u Mađarskoj
05:11 – Vučićev odlazak, Amerika, „Sarajevo safari“, Tivat i Andrej Vučić
13:03 – Veselin Milić, Jelena Marjanović, Kokeza, fon der Lajen i Dodik
18:41 – Cvijan, inspektor Jović, Belivuk, Danka Ilić i odgovornost pravosuđa

Glavni i odgovorni urednik magazina „Tabloid“ Milovan Brkić predstavio je u razgovoru sa novinarom Dejanom Petrom Zlatanovićem novi, 626. broj tog lista, koji je besplatno dostupan na internet stranici redakcije. Brkić je naveo da tekstove u ovom izdanju potpisuju Predrag Popović, Nikola Vlahović, Luka Mitrović, Vladimir Molotok, Miroslav Parović, Branko Dragaš, Dragomir Anđelković, profesor Slobodan Komazec, Branislav Gulan, Milica Gardinovački i drugi domaći i strani saradnici. Prema njegovim rečima, tekstovi nisu nastali radi političkog navijanja, već sadrže podatke koji pokazuju razmere ekonomskog, institucionalnog i moralnog razaranja Srbije. On je ocenio da se čitalac posle upoznavanja sa tim podacima teško može osećati spokojno. U središtu broja nalaze se dug Srbije prema Kini, položaj Vučićevih saradnika, policijsko-podzemne veze i stanje u pravosuđu. Brkić je tokom razgovora izneo i niz izuzetno teških tvrdnji koje nisu potkrepljene dokumentima prikazanim u samom video-prilogu, pa ih treba posmatrati isključivo kao njegove navode i političke ocene.

Novi broj „Tabloida“: od kineskih dugova do pravosuđa

Brkić je posebno preporučio tekst Predraga Popovića „Kina, najskuplja srpska reč“, u kojem se analiziraju zaduženja Srbije kod kineskih banaka i ugovori sa kompanijama iz te zemlje. Izdvojio je i Popovićev tekst „Zbogom, žohari“, posvećen strahu, sukobima i traženju izlaza među funkcionerima i poslovnim ljudima okupljenim oko naprednjačke vlasti. U završnici intervjua ukazao je i na tekst Vladimira Molotoka „Za većinu tužilaca i sudija šije se zatvorsko odelo“, koji se bavi stanjem u Ministarstvu pravde, tužilaštvima, sudovima i Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Brkićev uvodnik nosi naziv „U traljama vođa nas ostavlja“, dok su u istom broju objavljeni i tekstovi o privredi, poljoprivredi, geopolitici, policiji i međunarodnim odnosima. On je naglasio da novi broj nije moguće podrobno prepričati u jednom kratkom razgovoru. Zbog toga je pozvao gledaoce da pročitaju celokupno izdanje i samostalno provere podatke koje autori iznose.

Tekst koji je Brkić izdvojio	Autor	Glavna tema
„Kina, najskuplja srpska reč“	Predrag Popović	Dugovi, kineski krediti i infrastrukturni ugovori
„Zbogom, žohari“	Predrag Popović	Strah i raspad odnosa unutar vladajućeg kruga
„U traljama vođa nas ostavlja“	Milovan Brkić	Posledice Vučićeve vladavine i položaj Srbije
„Za većinu tužilaca i sudija šije se zatvorsko odelo“	Vladimir Molotok	Odgovornost pravosuđa i zatvorskog sistema
„Tramp u Ćacilendu!“	Miroslav Parović	Odnos režima prema novoj američkoj administraciji
„Trgovina srpskim topovskim mesom“	Dragomir Anđelković	Vojna i spoljnopolitička orijentacija vlasti

Koliko Srbija zaista duguje Kini

Govoreći o kineskim kreditima, Brkić je u intervjuu naveo da je vlast Aleksandra Vučića Srbiju zadužila za oko 20 milijardi dolara. Na internet stranici „Tabloida“, u najavi Popovićevog teksta, pominje se i viša procena — više od 25 milijardi dolara kroz kredite kineskih banaka i poslove sa kineskim preduzećima. Zbog te razlike, potrebno je razdvojiti Brkićev usmeni navod od procene iz pisanog teksta. Prema njegovim rečima, najteži deo duga dolazi na naplatu već do oktobra, kada bi Srbija na različite obaveze trebalo da obezbedi oko osam milijardi dolara. On tvrdi da država taj novac trenutno nema. Brkić zato smatra da Vučić pokušava da poveriocima ponudi državnu imovinu, energetske objekte, rudnike i druge strateške izvore prihoda.

Prema Brkićevoj tvrdnji, kineska strana ne želi da umesto novca preuzima delove Srbije, već zahteva uredno vraćanje dospelih obaveza. On je kazao da su navodno pominjani delovi Vojvodine, Podrinje, rudnici i hidroelektrana Đerdap, ali da Peking traži novac, a ne nove teritorijalne ili privredne ustupke. Brkić ocenjuje da Vučić javnosti odnose sa Kinom predstavlja kao bratstvo i strateško prijateljstvo, dok se iza svečanih susreta i odlikovanja nalaze hladni poverilački odnosi. On je čak tvrdio da Vučićeva poslednja poseta Kini nije dobila ozbiljan prostor u tamošnjim medijima. Prema njegovom tumačenju, glavno pitanje za Peking više nije politička podrška Beogradu, već naplata dugova. U intervjuu nije prikazao ugovore ili zvanični raspored dospeća na osnovu kojih je izveo te brojke.

Ugovori pet puta skuplji i novac koji je navodno završio kod vlasti

Brkić je izneo tvrdnju da su pojedini radovi kineskih kompanija u Srbiji i Mađarskoj naplaćivani i do pet puta više od njihove stvarne vrednosti. Prema njegovom opisu, deo razlike vraćan je političkim posrednicima i ljudima iz vlasti, dok su konačni trošak preuzimali državni budžet i građani. On je optužio Vučića da je deo tog novca sklanjao na račune u Rusiji, Kini i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Istovremeno je kazao da su pojedina sredstva sada blokirana i da zbog toga ne mogu biti upotrebljena za izmirivanje državnih dugova. Za ove navode u razgovoru nisu pokazani bankarski izvodi, ugovori ili druga neposredna dokumentacija. Ipak, Brkić tvrdi da se upravo u preskupim infrastrukturnim projektima nalazi jedan od ključeva za razumevanje načina na koji funkcioniše korupcija režima.

Kao primer naveo je izgradnju železničke pruge Beograd–Budimpešta i poslove koje su kineske kompanije sklapale sa tadašnjom vlašću Viktora Orbana u Mađarskoj i režimom Aleksandra Vučića u Srbiji. Nakon aprilskih izbora 2026. godine vlast u Mađarskoj preuzeo je Peter Mađar, koji je borbu protiv korupcije postavio među svoje najvažnije političke teme. Brkić tvrdi da nova mađarska vlast ispituje poslove Orbanove porodice, njegovog zeta i drugih lica povezanih sa državnim ugovorima. Po njegovoj oceni, takva istraga mogla bi da otvori i pitanje poslova koje su mađarski i kineski partneri zaključivali u Srbiji. Naveo je i da je Mađaru, navodno, posredno nuđen veliki novac kako bi usporio istrage, ali da je on to odbio. Ni ova tvrdnja u intervjuu nije bila praćena dokumentima ili imenima navodnih posrednika.

Kineski radnici, osuđenici i slučaj fabrike „Linglong“

Brkić je kritikovao i kvalitet pojedinih objekata koje su gradile kineske kompanije, tvrdeći da su na gradilištima angažovani nedovoljno obučeni ljudi i lica koja su u Kini izdržavala zatvorske kazne. On je to povezao sa svojom ocenom da se deo kineskog privrednog širenja zasniva na jeftinoj i prinudnoj radnoj snazi. Posebno se osvrnuo na fabriku automobilskih guma „Linglong“ u Zrenjaninu. Brkić je rekao da su Sjedinjene Američke Države zaustavile uvoz guma iz te fabrike zbog nalaza o prinudnom radu. Američka carinska služba zaista je u decembru 2025. izdala nalog da se pošiljke guma proizvedenih u Zrenjaninu zadržavaju u američkim lukama zbog dokaza koji razumno ukazuju na upotrebu prinudnog rada. Preciznije je, dakle, govoriti o nalogu za zadržavanje i proveru pošiljki, a ne o bezuslovnoj i konačnoj zabrani svakog uvoza.

Prema Brkićevom mišljenju, otvaranje pitanja radnih uslova i koruptivnih poslova može znatno narušiti ugled kineskih kompanija u Evropi. On je ocenio da su kineski investitori u Srbiji ostvarili veliki prihod zahvaljujući eksploataciji zlata, bakra, srebra i drugih ruda, ali da bi sporni načini poslovanja mogli da im se „obiju o glavu“. Pomenuo je i most preko Dunava, tvrdeći da su se na pojedinim objektima ubrzo posle izgradnje pojavili ozbiljni nedostaci. Širu sliku opisao je kao spoj netransparentnih državnih ugovora, preskupih radova i slabog nadzora. Prema njegovoj oceni, odgovornost ne leži samo na stranim izvođačima, već pre svega na srpskim funkcionerima koji su takve ugovore prihvatili i prikrili od javnosti. Novi broj „Tabloida“ zato kineske poslove ne predstavlja kao izolovanu aferu, već kao osnovu šireg sistema izvlačenja državnog novca.

Oblast	Brkićeva tvrdnja	Pitanje koje bi institucije morale da razjasne
Kineski krediti	Srbija duguje desetine milijardi dolara	Tačan iznos, rokovi i sredstva obezbeđenja
Infrastrukturni radovi	Pojedini poslovi su višestruko preplaćeni	Ugovorene i stvarne cene radova
Politički posrednici	Deo novca navodno je vraćan nosiocima vlasti	Tokovi novca i krajnji korisnici
Državna imovina	Strateški objekti navodno se nude poveriocima	Da li postoje zaloge ili tajni sporazumi
Radna prava	U pojedinim kompanijama korišćen je prinudni rad	Odgovornost poslodavaca i državnog nadzora
Mađarska istraga	Poslovi pruge mogu postati predmet istrage	Uloga kompanija, Orbanovog kruga i vlasti Srbije

„Zbogom, žohari“: Vučićevi saradnici traže izlaz

Drugu veliku temu novog broja predstavlja položaj ljudi iz neposrednog Vučićevog okruženja. Pozivajući se na tekst „Zbogom, žohari“, Brkić je kazao da su brojni funkcioneri, poslovni ljudi i pripadnici bezbednosnih struktura uznemireni i da pokušavaju da obezbede sopstveni opstanak. Kao posebno značajnu izdvojio je Vučićevu najavu da bi u roku od nekoliko meseci mogao da napusti funkciju. Brkić takve izjave ne tumači kao najavu mirnog političkog povlačenja, već kao pokušaj da se pronađe bezbedan izlaz iz zemlje. Prema njegovoj tvrdnji, Vučić pregovara sa predstavnicima Sjedinjenih Država o uslovima pod kojima bi mogao da se preseli u Ameriku. On smatra da ti razgovori obuhvataju i mogućnost sudskih postupaka, kaucije i ograničenog kretanja.

Brkić je otišao korak dalje i izneo tvrdnju da bi Vučić u Sjedinjenim Državama mogao da bude obuhvaćen postupkom povezanim sa Nikolasom Madurom. Prema njegovim rečima, Maduro je američkim organima navodno ukazao na ulogu Aleksandra Vučića, Ane Brnabić, Marka Đurića i Nikole Selakovića u poslovima koji su se odnosili na obradu ili prebrojavanje glasova na američkim predsedničkim izborima. Brkić je govorio i o mogućem postupku u Bruklinu, kućnom pritvoru i polaganju kaucije. Dodao je da bi se, čak i u slučaju povoljnijeg tretmana u jednom postupku, mogla otvoriti druga pitanja — od pasoša i unošenja novca do korupcije i podmićivanja. Za tako teške tvrdnje nije pokazao američku optužnicu, sudski dokument ili izjavu nadležnog tužilaštva. Stoga se one ne mogu predstavljati kao utvrđene činjenice, već kao Brkićeva saznanja i procene.

Netanjahu više nema nekadašnji uticaj u Vašingtonu

Prema Brkiću, Vučić je ranije pokušavao da zaštitu u Sjedinjenim Državama obezbedi preko izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i proizraelskih krugova u Vašingtonu. On tvrdi da je Netanjahu u vreme tih razgovora imao znatno veći uticaj na Belu kuću nego danas. Promena odnosa unutar američke administracije, prema njegovom tumačenju, smanjila je mogućnost da izraelski premijer Vučiću obezbedi političku i pravnu zaštitu. Brkić je ocenio da je „polurešenje“ koje je navodno bilo dogovoreno sada dovedeno u pitanje. Zbog toga, kako tvrdi, Vučić pokušava da istovremeno pregovara sa više centara moći i da svakom od njih ponudi nešto drugo. Takva politika, po njegovoj oceni, više ne obezbeđuje zaštitu već samo povećava broj onih koji od predsednika Srbije traže ispunjenje ranijih obećanja.

„Sarajevo safari“ i mogući postupak u Italiji

Brkić je zatim govorio o navodima povezanim sa takozvanim „Sarajevo safarijem“, odnosno tvrdnjama da su tokom rata u Bosni i Hercegovini imućni stranci plaćali da sa položaja oko Sarajeva pucaju na civile. On je kazao da italijanski pravosudni organi ispituju da li je Aleksandar Vučić imao bilo kakvu ulogu u dovođenju takvih lica. Prema Brkićevim rečima, u Italiju je doveden svedok iz Londona, a porodica jednog ubijenog petnaestogodišnjaka navodno je dala iskaz istražnom sudiji. On je istovremeno priznao da nije dovoljno pratio postupak i da nema neposredna saznanja da li je Vučić zaista učinio ono za šta ga pojedini izvori sumnjiče. Time je sam postavio važnu ogradu prema sopstvenom izlaganju. Brkić je, međutim, dodao da italijansko pravosuđe smatra ozbiljnijim i nezavisnijim od institucija koje u Srbiji postupaju u politički osetljivim predmetima.

U istom kontekstu pomenuo je pokušaj da se nemačkom listu „Špigl“ zabrani objavljivanje dosijea o Vučiću. Prema njegovoj verziji, jedan sud u Hamburgu najpre je izrekao privremenu meru, ali je viši sud tu zabranu ukinuo kao nedopustiv udar na slobodu štampe. Brkić je tvrdio da su za sprečavanje objavljivanja upotrebljeni novac i političke veze u Briselu. Pomenuo je i Ursulu fon der Lajen, ali nije pokazao dokument kojim bi dokazao njeno neposredno učešće. Njegova osnovna teza jeste da je Vučić postao predmet pažnje više stranih redakcija i pravosudnih organa. Po Brkićevoj oceni, takva međunarodna pažnja sužava prostor za prikrivanje afera koje institucije u Srbiji nisu rasvetlile.

Tivat, Andrej Vučić i ljudi sa policijskim dosijeima

Jedna od tema intervjua bio je i Vučićev boravak na skupu evropskih zvaničnika u Tivtu. Brkić je govorio o navodnom dolasku grupe od oko 85 ljudi iz Srbije, od kojih su mnogi, prema njegovoj tvrdnji, imali ozbiljne policijske dosijee. On je Vučićevo javno pominjanje brata Andreja protumačio kao pokušaj da se odgovornost za organizaciju te grupe prebaci na njega. Prema Brkićevom opisu, predsednik Srbije je pred stranim zvaničnicima delovao zbunjeno i uplašeno. On je ocenio da je tim događajem naneta šteta ugledu Srbije, jer se posledice delovanja partijskih batinaških grupa ne zaustavljaju na Aleksandru Vučiću i njegovoj stranci. Država i njeni građani, naglasio je, ostaju da snose posledice i nakon smene bilo kog predsednika.

Brkić je u nastavku aludirao na ubistvo Aleksandra Nešovića Baje u restoranu „27“ na Senjaku i na istragu u kojoj je obuhvaćen nekadašnji načelnik beogradske policije Veselin Milić. Govorio je o prisustvu diplomata, ljudi iz bezbednosnih struktura i osoba bliskih vladajućem krugu, postavljajući pitanje kako je u takvom okruženju uopšte moglo da dođe do ubistva. Prema njegovom tumačenju, slučaj pokazuje da je vlast izgubila kontrolu nad ljudima koje je godinama koristila za zaštitu sopstvenog poretka. On je tvrdio da je Vučić i za taj događaj deo krivice pokušao da prebaci na brata. Svi ovi navodi moraju se čitati kao Brkićeva interpretacija, jer konačna sudska odluka u predmetu nije doneta. Ipak, slučaj Senjak je za njega dokaz da su se sukobi iz režima i podzemlja prelili u otvorene obračune.

Veselin Milić, Miloš Medenica i ubistvo Jelene Marjanović

Brkić se pozvao i na objave osobe koja se na društvenim mrežama predstavlja kao Miloš Medenica. Prema tim objavama, Veselin Milić je navodno uzimao novac i nepokretnosti od ljudi kojima je pružao policijsku zaštitu. Brkić je preneo tvrdnju da je ubistvo pevačice Jelene Marjanović organizovao drugi čovek, dok je istraga usmerena prema njenom suprugu Zoranu Marjanoviću. Ime koje se u automatskom transkriptu čuje kao „Radmanac“ najverovatnije se odnosi na Andriju Radovanca, koga su i pojedini drugi javni govornici poslednjih dana povezivali sa ovim slučajem. Brkić je tvrdio da je za policijsku zaštitu plaćano stanovima. Reč je o krajnje ozbiljnim optužbama koje do sada nisu potvrđene pravosnažnom sudskom presudom.

On je podsetio da je Zoran Marjanović bio prvostepeno osuđen na 40 godina zatvora, ali da je ta presuda ukinuta. Brkić to vidi kao pokazatelj da je prvobitna istraga bila nepravilno usmerena i da su pojedini dokazi konstruisani. Ipak, iz ukidanja presude samo po sebi ne proizlazi ko je stvarni izvršilac ili nalogodavac zločina. Zbog toga je neophodno razdvojiti činjenicu da je prvostepena presuda oborena od tvrdnji o konkretnim drugim osumnjičenima. Brkić je ovaj slučaj uvrstio u širi obrazac u kojem policijski vrh, prema njegovoj oceni, ne rasvetljava zločine već usmerava istrage prema pogodnim licima. Odgovornost za konačno utvrđivanje istine, međutim, pripada tužilaštvu i sudu, a ne medijskim ili političkim tumačenjima.

Slaviša Kokeza i navodno prebacivanje novca

U nastavku intervjua Brkić je govorio o nekadašnjem predsedniku Fudbalskog saveza Srbije Slaviši Kokezi. Prema njegovim tvrdnjama, Kokeza je učestvovao u paralelnim carinskim i drugim nezakonitim poslovima kroz koje je stečeno oko 600 miliona dolara. Brkić je tvrdio da je Veselin Milić pokušavao da ga reketira i da je Kokeza posle sukoba sa vladajućim krugom pobegao u Sjedinjene Države. Tamo je, prema toj verziji, počeo da sarađuje sa američkim istražiteljima. Brkić je naveo i da je Kokeza premešten na izdvojeno ostrvo ili drugu bezbednu lokaciju dok čeka dalji razvoj postupka. Ni o ovim navodima u intervjuu nije ponuđena potvrda američkih vlasti.

Kokezino navodno svedočenje Brkić povezuje sa brojnim ubistvima, švercom, pranjem novca i vezama državnog vrha sa organizovanim kriminalom. On smatra da upravo ljudi koji su godinama bili bliski režimu sada predstavljaju najveću opasnost za Vučića, jer poznaju tokove novca, nalogodavce i načine prikrivanja krivičnih dela. Prema njegovoj oceni, isti obrazac važi i za bivše policijske funkcionere, ljude iz službi bezbednosti i pripadnike podzemlja. Dok je sistem bio stabilan, njihovo ćutanje bilo je obezbeđeno novcem i zaštitom. Kada je počelo međusobno razračunavanje, neki su počeli da traže zaštitu u inostranstvu. Brkić zato tvrdi da se Vučićev krug ne zatvara samo spolja, već i svedočenjima nekadašnjih najbližih saradnika.

Fon der Lajen, vakcine i navodna ucena evropskih zvaničnika

Brkić je rekao da je odnos Vučića sa predstavnicima Evropske unije zasnovan i na međusobnom poznavanju spornih poslova. Posebno je pomenuo nabavku vakcina tokom pandemije i Ursulu fon der Lajen. Prema njegovoj tvrdnji, vakcine su nabavljane po višestruko uvećanim cenama preko kompanija povezanih sa članovima porodica evropskih zvaničnika. On smatra da Vučić raspolaže podacima o tim poslovima i da ih koristi kao sredstvo pritiska na Brisel. Brkić je naveo i Roberta Kenedija Mlađeg, tvrdeći da bi njegova istraživanja mogla da otvore pitanje tokova novca u vreme pandemije. U intervjuu, međutim, nije prikazan ugovor, faktura ili izveštaj koji bi dokazao tvrdnju o petostruko većoj ceni i neposrednom učešću pomenutih lica.

Prema Brkićevoj oceni, upravo međusobne ucene objašnjavaju zašto su pojedini evropski zvaničnici godinama tolerisali urušavanje institucija i demokratije u Srbiji. Vučić im je, tvrdi on, obezbeđivao političke, privredne i bezbednosne ustupke, a zauzvrat dobijao javnu podršku i prećutkivanje unutrašnje represije. Kada se odnosi promene, svaka strana preti da će objaviti podatke o onoj drugoj. Brkić taj sistem opisuje kao međunarodno proširenu mrežu korupcije, a ne samo kao domaću naprednjačku pojavu. Po njegovom mišljenju, Vučić je dosad preživljavao upravo zato što je raspolagao podacima koji su mogli da ugroze strane partnere. Međutim, on veruje da je predsednik Srbije izgubio sposobnost da te podatke upotrebi kao delotvornu zaštitu.

Milorad Dodik i preokret prema Sjedinjenim Državama

Znatan deo razgovora Brkić je posvetio Miloradu Dodiku. On je ocenio da je Dodik shvatio da mu Izrael neće pružiti zaštitu nakon što je u Bosni i Hercegovini osuđen i kada se suočio sa poternicom. Prema Brkićevoj priči, Dodik je otišao u Tel Aviv, ali mu je ubrzo stavljeno do znanja da izraelska strana ne može da štiti čoveka za kojim se traga. Posle toga se, tvrdi Brkić, okrenuo lobistima u Sjedinjenim Državama i ljudima iz rusko-jevrejske zajednice u njujorškom Brajtonu. Navodno je velikim novčanim iznosima obezbedio skidanje sa američke crne liste i povoljniju politiku Vašingtona prema Republici Srpskoj. Brkić je taj preokret predstavio kao primer kako se politička zaštita kupuje lobističkim kanalima.

On je zatim tvrdio da je Dodik američkim istražiteljima govorio o novcu koji je preko Banjaluke prosleđivan evropskim komesarima, poslanicima, ministrima i drugim funkcionerima. Prema Brkiću, takvi iskazi su zabeleženi i izazivaju strah među ljudima koji su primali novac ili učestvovali u posredovanju. On je naveo da Vučić raspolaže arhivom o različitim isplatama i da je svojim saradnicima navodno naložio da se ta dokumenta pripreme. Brkić smatra da je Dodik na vreme procenio promenu odnosa snaga i ponudio saradnju novoj američkoj administraciji. Vučić, nasuprot tome, po njegovoj oceni kasni i više nema dovoljno poverenja ni u jednoj prestonici. Svi ovi navodi ostaju Brkićeve tvrdnje, jer u intervjuu nije prikazan zapisnik navodnog Dodikovog saslušanja.

„Svi žele da ga se oslobode“

Brkić je svoju procenu Vučićevog međunarodnog položaja sažeo tvrdnjom da ga se sada žele osloboditi i Moskva, i Peking, i Vašington, i Berlin, i Brisel. Rusija mu, prema Brkiću, zamera izvoz oružja koje završava u Ukrajini i narušavanje ranijih dogovora. Kina traži vraćanje dugova i suočava se sa rizikom da njeni poslovi u Srbiji i Mađarskoj budu predmet istraga. Američki organi navodno ispituju tokove novca, izborne poslove i svedočenja Vučićevih nekadašnjih saradnika. Evropski zvaničnici strahuju od objavljivanja podataka o koruptivnim vezama, ali istovremeno više ne žele da snose politički teret njegove vlasti. Brkić smatra da je politika istovremenog obećavanja svima došla do tačke u kojoj više niko ne veruje predsedniku Srbije.

U tom svetlu tumači i Brkićevu tvrdnju da Vučić pokušava da obezbedi boravišni položaj za svoju ćerku Milicu u Sjedinjenim Državama. On je o njoj govorio bez optužbi, opisujući je kao pristojnu mladu osobu koja bi mogla da ostane uz oca ukoliko on bude podvrgnut sudskom postupku ili pritvoru. Ovaj deo izlaganja služio mu je kao potvrda teze da predsednik već razmatra život izvan Srbije. Brkić nije naveo izvor podatka o navodnim razgovorima o državljanstvu ili stalnom boravku. Zato se ni ovaj navod ne može predstavljati kao potvrđena činjenica. On, međutim, pokazuje u kom pravcu glavni urednik „Tabloida“ tumači Vučićeve političke poteze i javne najave.

Vladimir Cvijan i smrt inspektora Dejana Jovića

Najteži deo intervjua odnosio se na nerasvetljene smrti i ubistva. Brkić je ponovo pomenuo Vladimira Cvijana, nekadašnjeg generalnog sekretara Predsedništva Srbije i poslanika Srpske napredne stranke, čija je smrt godinama bila nepoznata javnosti. On tvrdi da je inspektor Dejan Jović došao do važnih saznanja o Cvijanovoj smrti i o drugim zločinima. Jović je bio iskusan policijski službenik, angažovan na rasvetljavanju krvnih i seksualnih delikata. Brkić ga opisuje kao poštenog i nagrađivanog istražitelja koji je zbog profesionalnog rada došao u sukob sa policijskim vrhom. Prema njegovoj tvrdnji, Veselin Milić je Jovića izložio montiranom postupku zbog navodnog odavanja službenih tajni i trgovine uticajem.

Brkić je naveo da je sudija Zoran Ganić oslobodio Jovića, ocenivši optužbe kao prizemnu nameštaljku. Umesto vraćanja na odgovarajuće radno mesto i izvinjenja, Jović je, prema Brkićevim rečima, sklonjen na sporedne poslove. Potom je tokom pandemije primljen u bolnicu, gde je i preminuo. Brkić se pozvao na navode policijskog kapetana Dravka Rajevića, koji je pisao o ovom slučaju i koji tvrdi da je Jović u bolnici nasilno ubijen. Kao mogućeg izvršioca pomenuo je Marka Miljkovića, saradnika Veljka Belivuka. To je izuzetno teška optužba koja nije potvrđena pravosnažnom presudom, pa se mora zadržati kao tvrdnja Brkića i izvora na koji se on poziva.

Prema toj verziji, obdukcija nije obavljena pod izgovorom da je Jović preminuo od posledica virusa korona, a telo je sahranjeno u zatvorenom sanduku. Brkić je smrt inspektora povezao sa njegovim znanjem o Cvijanu i drugim ubistvima. On smatra da su pojedinci u policiji i pravosuđu godinama sprečavali otvaranje tih predmeta. Za njega je Jovićev slučaj primer kako se sposoban policajac najpre diskredituje, zatim profesionalno uklanja, a na kraju ostavlja bez zaštite. Državne institucije nisu utvrdile postojanje takvog zločina, niti su Brkićevi navodi u intervjuu potkrepljeni nalazom obdukcije. Ipak, pitanja o okolnostima Jovićeve smrti i postupanju prema njemu ostaju tema koju „Tabloid“ zahteva da nezavisna istraga preispita.

Šta je, prema Brkiću, nudio Veljko Belivuk

Brkić je preneo i navodni deo iskaza Veljka Belivuka, prema kojem je ovaj tražio da se iz pritvora puste lica koja nisu pripadala njegovoj najužoj grupi. Prema Brkićevom prepričavanju, Belivuk je predlagao da u postupku ostanu on i Marko Miljković, uz obećanje da će govoriti o ubistvima Vladimira Cvijana, inspektora Dejana Jovića i drugim zločinima. Brkić tvrdi da su mu posle toga ponuđeni povoljniji uslovi, odlaganje presude i mogućnost kasnijeg prebacivanja u kućni pritvor. U objavljenom intervjuu nije prikazan zvanični zapisnik sa suđenja koji bi potvrdio doslovnost tog navoda. Brkić ipak veruje da se postupak protiv Belivukove grupe namerno razvlači kako ne bi došlo do svedočenja o političkim nalogodavcima. Po njegovom mišljenju, suđenje se ograničava na neposredne izvršioce, dok se ne ispituje ko je grupi obezbeđivao zaštitu i zadatke.

Bor, Dalibor Dragijević i slučaj Danke Ilić

Govoreći o odgovornosti policije, Brkić je podsetio i na smrt Dalibora Dragijevića u policijskom zadržavanju u Boru. Nazvao ga je potpuno nevinim čovekom koji je preminuo posle policijskog nasilja. On je naveo da je nadležno tužilaštvo u Nišu tražilo pokretanje postupka protiv šestorice policajaca, ali da do njihovog pritvaranja nije došlo. Brkić je za političko zaustavljanje postupka optužio Aleksandra Vučića, koji je javno govorio o ubistvu devojčice Danke Ilić pre nego što su pronađeni materijalni dokazi ili telo. Po njegovoj oceni, takve predsednikove izjave usmerile su celu istragu i izvršile pritisak na policiju, tužilaštvo i sud. On smatra da se državni vrh umesto traganja za istinom opredelio za unapred pripremljenu verziju događaja.

Brkić je izneo i nepotkrepljenu pretpostavku da devojčica možda nije ubijena, već da je mogla postati žrtva trgovine decom. To je uporedio sa međunarodnim mrežama zlostavljanja maloletnika, pominjući slučaj Džefrija Epstina. Za ovakvu pretpostavku u intervjuu nije naveo dokaze. Njegova glavna primedba, međutim, odnosi se na činjenicu da telo deteta nije pronađeno i da materijalni trag koji bi nedvosmisleno potvrdio zvaničnu verziju nije predočen javnosti. Brkić je ocenio da je zbog toga nedopustivo da nosioci najviših državnih funkcija unapred utvrđuju krivicu. On zahteva istragu i o nestanku Danke Ilić i o smrti Dalibora Dragijevića u policijskom zadržavanju.

Brkićevo sporno tumačenje slučaja „Malčanskog berberina“

U završnom delu intervjua Brkić je pomenuo i slučaj Ninoslava Jovanovića, poznatog kao „Malčanski berberin“. On je izneo sopstveno, veoma sporno tumačenje prema kojem devojčica koju je Jovanović oteo nije bila seksualno zlostavljana, već samo ošišana. Naveo je i tvrdnju da je devojčica navodno bila „kupljena“ od porodice, ali za to nije ponudio dokaze. Ovakvo predstavljanje događaja suprotno je zaključcima na kojima je zasnovana pravosnažna osuđujuća presuda Ninoslavu Jovanoviću. Zato se taj deo intervjua ne može preneti kao utvrđena činjenica. Brkić je slučaj upotrebio kako bi ukazao na, po njegovom mišljenju, neujednačenu kaznenu politiku u Srbiji.

On je uporedio kaznu od 40 godina zatvora izrečenu Jovanoviću sa znatno nižim kaznama u pojedinim predmetima ubistava. Pomenuo je i Jovanovićevu smrt u zatvoru, izražavajući sumnju u okolnosti pod kojima je preminuo i pominjući ulogu lekara i zatvorske uprave. Ni za taj navod nije priložio medicinsku dokumentaciju ili nalaz nezavisne istrage. Njegova šira teza jeste da pravosuđe ne odmerava kazne dosledno i da se prema nekim licima postupa surovo, dok se počinioci povezani sa vlastima štite ili dobijaju blaže kazne. Ta rasprava, međutim, ne sme da se vodi umanjivanjem težine otmice deteta ili suprotno pravosnažno utvrđenim činjenicama.

„Za većinu tužilaca i sudija šije se zatvorsko odelo“

Brkić je razgovor završio pozivom čitaocima da obrate pažnju na tekst o stanju u pravosuđu. Prema njegovoj oceni, veliki broj sudija, tužilaca i rukovodilaca zatvorskog sistema godinama je učestvovao u prikrivanju krivičnih dela, montiranim postupcima i zaštiti ljudi povezanih sa vlašću. On tvrdi da se institucije nisu raspale slučajno, već da su pretvorene u mehanizam za održavanje jednog čoveka i njegovog političko-poslovnog kruga. Tužilaštva ne pokreću postupke ili ih vode u pogrešnom pravcu, sudovi razvlače predmete, a zatvorski sistem, prema Brkićevim rečima, služi i za obračun sa nepoželjnim svedocima. Izraz o „zatvorskom odelu“ predstavlja najavu da bi posle promene vlasti mogla biti ispitivana i lična odgovornost nosilaca pravosudnih funkcija. Brkić smatra da bez takve odgovornosti nije moguće obnoviti pravnu državu.

Celokupan intervju ostavlja sliku vlasti koja, prema Brkićevom tumačenju, počiva na četiri međusobno povezana oslonca: preskupim državnim poslovima, stranoj političkoj zaštiti, policijsko-kriminalnim vezama i pravosuđu koje ne postupa nezavisno. Kada jedan od tih oslonaca oslabi, ostali pokušavaju da prikriju tragove i obezbede sopstveni opstanak. Brkić tvrdi da se upravo to sada dešava u Srbiji. Kina traži vraćanje dugova, mađarske vlasti otvaraju stare poslove, američki organi razgovaraju sa nekadašnjim režimskim ljudima, dok se unutar policije i podzemlja vode obračuni. Da li su sve njegove tvrdnje tačne, može se utvrditi jedino uvidom u ugovore, finansijske tokove, sudske spise i nezavisne istrage. Međutim, broj otvorenih afera i izostanak uverljivih odgovora institucija pokazuju zašto ove teme ne mogu biti odbačene ćutanjem.

Izvor: Srbin.info