Pročitaj mi članak„Nemačka vlada mora da odluči da li želi da Srbiju samo kao dobavljača sirovina, faktor stabilnosti u jugoistočnoj Evropi i čuvara zapadnobalkanske rute – ili će podržati poziv naroda na demokratiju i vladavinu prava.“
Све већа пажња немачких медија усмерена је на Србију. Часопис Интернационална политика пише: „У Србији већ месецима трају велике демонстрације против режима Александра Вучића. Брисел и Берлин требало би да заузму јасан став.“
Опширну анализу тог часописа, под насловом „Масовни протести за више правне државе“, потписује Терезија Теглхофер. Она се у Фондацији Генсхаген бави проширењем Европске уније и Западним Балканом.
Ауторка најпре подсећа на предисторију студентских протеста – од великих окупљања у мају 2023. изазваних масовним убиствима у школи и у околини Београда, у децембру 2023. против изборних превара на парламентарним и локалним изборима у Србији, као и против отварања рудника литијума у долини Јадара. „Катастрофа у Новом Саду била је последња кап која је прелила чашу“.
Потом се наводи који су то студентски захтеви, а затим додаје: „Покрет не захтева оставку председника Вучића, нити приступање земље Европској унији. Захтева да се поштују устав и закони и да државне институције испуњавају своје дужности. Па ипак, управо се ту не захтева ништа мање од демократије, владавине права и добре управе – укратко, захтева се систематска промена коју Србија још увек није видела, упркос годинама припрема за приступање ЕУ.“
„Европска унија је затечена таласом протеста и штрајкова“, констатује ауторка. „Срби захтевају супстанцу која је дуго недостајала процесу приступања ЕУ. Читајући годишњи извештај о Србији, који је Европска комисија последњи пут објавила у октобру 2024, стиче се утисак да је земља, углавном, на добром путу ка реформама – чак и када је реч о демократији и владавини права. А управо су оне систематски уназађиване у Србији током Вучићеве ере. На ранг-листи невладине организације Фридом Хаус, Србија од 2020. више није класификована као демократија, већ као хибридни режим – држава која комбинује елементе демократије и аутократије. Такође, није било негодовања из Брисела када је Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) идентификовала масовне неправилности на парламентарним изборима 2023. године. Чини се као да се ЕУ, како то каже београдски политиколог Никола Буразер, креће у паралелном универзуму.“
Геополитички интерес Немачке и ЕУ
Све је то допринело порасту евроскептицизма у земљи, оцењује се у анализи, а затим на следећи начин тумачи порука коју су студенти упутили Европи: „Па ипак, група студената која је кренула бициклом преко Европе у априлу 2025. године имала је Стразбур за одредиште. Друга група је пешке прешла скоро 2.000 километара између Београда и Брисела. То се такође може схватити као апел Европској унији да више не игнорише проблеме у земљи. Иако је ЕУ дуго посматрала аутократизацију Србије, сада је требало да схвати да демократски развој највеће земље-кандидата за ЕУ на Западном Балкану није ‘нешто што може, а не мора’. Напротив, то је у непосредном, а такође и геополитичком интересу Немачке и ЕУ. У сваком случају, упитно је да ли је Вучић гарант стабилности. Српска политика клацкања већ увелико олакшава утицај Русије и Кине.“
У чланку се подсећа и на Вучићев боравак у Москви на Путиновој паради поводом Дана победе, што је изазвало осетно незадовољство на Западу. А на крају, ауторка тражи од нове немачке владе јасан став према Вучићевој власти:
„На крају, али не и најмање важно, масовни протести који паралишу земљу и успоравају економски развој директна су последица корупције и лошег управљања. То доводи до ерозије политичких и друштвених структура, што је симболизовано урушавањем надстрешнице железничке станице у Новом Саду. Нова немачка савезна влада мораће да одлучи да ли жели да види Србију само као добављача сировина, фактор стабилности у југоисточној Европи и чувара западнобалканске руте – или ће подржати позив српског народа на демократију и владавину права. У коалиционом споразуму, влада се обавезује на снажну заштиту основних вредности ЕУ и најављује намеру да у будућности предузме још доследније мере против кршења владавине права.“
Вучић сматра да може да сачека
Минхенски лист Зидојче цајтунг доноси текст под насловом „Председник Вучић бира непопустљивост“. Аутор Тобијас Цик пише: „Док председник Александар Вучић очигледно сматра да може да сачека да прође бес грађана, посебно млађих, сукоби на улицама попримају све више физички карактер.“
После описа видовданских протеста и сукоба, те подсећања на узроке, аутор констатује: „Србија је званично кандидат за чланство у ЕУ, али процес интеграције годинама је у застоју. Европска комисија идентификовала је значајне недостатке у владавини права, борби против корупције и заштити основних права. Штавише, стагнира и ‘процес нормализације’ у којем ЕУ посредује између Србије и њене бивше покрајине Косово, која се прогласила независном државом 2008. године.“
Дубок друштвени јаз
Берлинер цајтунг такође објављује текст о истој теми под насловом „Провокантна опуштеност“. Аутор Бобан Дукић констатује да је председник Србије упркос сталним протестима чврсто у седлу. Аутор наводи Вучићеву објаву на Инстаграму која га показује како игра шах за време демонстрација:
„Мора да се призна да је слика настала док су предвече демонстрације још протицале мирно, а мало после тога су ескалирале, али је фотографија деловала као симболичка демонстрација моћи или као чин демонстративне равнодушности према све дубљој друштвеној кризи.“
Аутор покушава да удели и неколико савета студентском покрету: „Политички кредибилитет се не стиче преко ноћи. Национални изборни успех захтева не само платформу и уверење, већ и структуру, финансирање и организацију. Исхитрена кандидатура на хипотетичким новим изборима у блиској будућности могла би да преоптерети покрет и протраћи његов потенцијал. Било би боље да се одвоји потребно време. Следећи редовни парламентарни избори 2026. или 2027. године нуде реалан циљ за то. Додатни подстицај: Вучићу неће бити дозвољено да се поново кандидује на предстојећим председничким изборима 2027. године. Устав Републике Србије му забрањује да тражи трећи мандат.“
„Ово је прекретница која би могла да преуреди политички пејзаж и створи простор за млад, аутентичан покрет. Видовдан 2025. стога није био само обележавање историјског датума у Србији, већ је означио и прекретницу. Радикализација протестног покрета, провокативна смиреност владе – све то сведочи о дубоком друштвеном јазу“, закључује се у анализи берлинског листа.
