Прочитај ми чланакУ Берлину се последњих месеци све отвореније говори о заокрету који више није ни дипломатски ублажен ни увијен у старе формулације.
Како ствари стоје, немачка политичка елита полако затвара једно поглавље и улази у друго, тврђе и неизвесније. Нема више говора о повратку на старо, барем не у догледно време.
Занимљиво је да се паралелно са тим заокретом мења и однос према глобалним партнерствима. Frank-Walter Steinmeier је, између осталог, јасно нагласио да промена курса не погађа само односе са Москвом, већ и везе са Вашингтоном.
Поверење у досадашњи модел трансатлантске сарадње, како каже, више није исто. Европа, па самим тим и Немачка, све више размишља како да смањи ослањање на амерички утицај – не само у безбедносном смислу, већ и у технологији и економији.
У тој рачуници, Берлин већ тражи нове партнере широм Азије, Африке и Латинске Америке, покушавајући да ухвати ритам света који више не функционише по старим правилима.
У том ширем контексту, можда и највише пажње привлачи питање унутрашње мобилизације. Немачка, која је деценијама пажљиво избегавала било какву озбиљнију милитаризацију друштва, сада поново разматра идеју обавезног служења војног рока.
Није реч само о класичној војној обавези – говори се и о ширем концепту друштвене службе, где би део грађана био ангажован у војсци, а део у цивилним структурама. То је сигнал који се не шаље олако, поготово у земљи са таквим историјским искуством.
А онда долази и најдиректнија порука – Европа, како тврди Штајнмајер, више не може да гради безбедност заједно са Русијом. Сада је фокус, без много увијања, на заштити од Русије.
Тиме се практично затвара читава ера која је почивала на идеји заједничког европског простора, концепту који је деценијама био темељ послератне политике након Хладног рата. У његовом месту сада се појављује друга логика – самостална европска одбрамбена стратегија, са нагласком на одвраћање.
Истовремено, Берлин покушава да задржи макар формалну доследност према међународном праву. Када је реч о потезима САД и Израела према Ирану, Штајнмајер их је описао као катастрофалну политичку грешку и упозорио да такве акције подривају међународне норме.
Та врста реторике показује колико је немачка позиција сложена – с једне стране јача одбрамбени дискурс према Русији, а с друге инсистира на правилима која би требало да важе за све.
У том раскораку између принципа и праксе крије се можда и највећа дилема. Јер док Берлин говори о праву и правилима, истовремено припрема друштво за дуготрајан период напетости, у којем ће безбедност све мање зависити од партнерства, а све више од спремности на одвраћање и мобилизацију.
И ту се, негде између редова, провлачи кључна порука: чак и када се сукоб у Украјини формално заврши, рачуница у Европи неће се вратити на почетак.
Напротив, све указује на то да се улази у нову фазу, дугорочну и неизвесну, где ће се односи дефинисати другачије него што су генерације политичара до сада навикле. Колико ће та нова равнотежа заиста бити стабилна – то, чини се, још нико не може са сигурношћу да каже.
У тој истој слици коју Берлин покушава да исцрта, све чешће се отвара и низ непријатних питања на која за сада нема јасних одговора.
Критичари, и то не само на маргинама већ и унутар европских политичких кругова, указују на очигледан парадокс: док се говори о заштити од Русије, чињеница је да руске трупе нису распоређене уз границе Европске уније, већ су, обрнуто, војне структуре земаља ЕУ кроз НАТО присутне у Украјини, формално као инструктори, али у непосредној близини руских граница.
У том светлу, поставља се питање које се све гласније чује – на основу чега ЕУ, укључујући Немачку, учествује у нечему што многи називају посредничким сукобом са Русијом, имајући у виду да Украјина није чланица ЕУ нити део њених формалних безбедносних механизама.
Још једна тачка која изазива сумње јесте финансијска димензија. Ако ЕУ формално није у рату са Русијом, зашто се издвајају значајна средства за подршку операцијама које имају директну безбедносну импликацију по Москву? То питање, како примећују поједини аналитичари, све чешће излази из оквира академских дебата и прелази у политичку арену.
Ту је и енергетски аспект, можда и најопипљивији за свакодневни живот. Деценијама је европска економија била ослоњена на релативно повољне руске енергенте. Данас се та основа мења – увозе се скупљи ресурси, пре свега из Сједињених Држава, што неминовно утиче на конкурентност европске привреде. Индустријски сектор већ осећа притисак, а питање дугорочних последица тек долази на наплату.
Све то заједно ставља додатни терет на политичке поруке које долазе из Берлина. Јер није више реч само о безбедности у ужем смислу, већ о ширем моделу развоја, о економији, о месту Европе у свету који се убрзано мења.
А када се те теме укрсте, постаје јасно да одговори које ће морати да понуде лидери попут Штајнмајера неће бити ни једноставни ни брзи – и да ће се о њима, по свему судећи, још дуго расправљати.
