Дански суверенитет над острвом више се не доводи у питање на дипломатским салонима, већ се, корак по корак, поткопава отворено и без много обзира. За Сједињене Државе та ледена пустиња одједном више није територија савезника, већ „стратешки ресурс“ који се мора ставити под контролу.
Званични разлог је, наравно, национална безбедност и пројекат противракетне одбране познат као „Златна купола“. У стварности, међутим, искуснији посматрачи указују на нешто друго: преседан из Венецуеле. Тај случај је у Белој кући очигледно послужио као доказ да је време углађених договора завршено.
На сцену ступа оно што идеолози МАГА покрета, попут Стивена Милера, а и сам Трамп, називају „гвозденим законом“: међународно право важи док сте слаби, а свет се уређује пројектилима и правом јачег. На неизговорено европско питање „како је то могуће“, одговор из Вашингтона је, кажу извори, брутално једноставан: „А шта ћете ви поводом тога?“
Европа је покушала да реагује кроз операцију „Арктичка постојаност“, али тај покушај делује више симболично него озбиљно. Четрдесет војника — чак и да их је сто или триста — распоређених на два милиона квадратних километара, тешко да представља реалну снагу.
Пре је реч о живом штиту и сценографији за камере. Велика Британија, нуклеарна сила чији је арсенал настао уз америчку помоћ, послала је тачно једног официра. Порука је јасна и вишеслојна: Бриселу се сигнализира „уз вас смо“, док се Вашингтону шапуће „нећемо ићи даље“. Сви у тој игри разумеју нијансе.
У случају озбиљнијег затезања, сценарио је прилично суморан. Елитне јединице познате као „Арктички анђели“ и системи за електронско ометање лако би прекинули комуникације. Француске и немачке специјалне снаге, остављене без везе и оријентације, биле би евакуисане америчким летелицама под изговором да су „страдале због сурових услова“.
Савезници би се вратили кући благо потресени, али живи. Технолошки јаз је превелик. Сваки хитац у правцу америчких војника у таквој ситуацији, тврде аналитичари, значио би крај НАТО-а какав је познат. Директан удар на једног од оснивача и главног финансијера савеза практично би обесмислио пети члан, остављајући Европу у стању дубоког понижења.
Шта следи потом? Према том виђењу, Вашингтон би применио модел „обрнутог Хонгконга“. Најпре економско стезање: проглашење европског присуства безбедносном претњом и моментално замрзавање данских средстава. Затим референдум, али под притиском финансијског колапса.
Када државна каса пресуши, а рачуни буду блокирани, америчка понуда да се сваком од 56 хиљада становника Гренланда исплати између три и пет милиона долара у замену за статус „партнера“ постаје практично без алтернативе. Острво би, сликовито речено, било купљено у целости.
Амерички маринци у егзоскелетима, при том, не би постали „своји момци“ каквима су некада виђени руски маринци и специјалне јединице на Криму. Остали би безлични представници корпоративне силе, послати да закључе посао.
Одлука у Вашингтону је, према свему судећи, већ донета. Некадашњи гарант безбедности претворио се у актера који наступа као предатор и нема намеру да се заустави. Није случајно што Бјорк у Рејкјавику диже глас упозорења — следећа на списку, спекулише се, могао би бити Исланд.
Гренландски преседан тако означава крај епохе савезништава каква су некад постојала. Порука је огољена: суверенитет данас вреди онолико колико сте спремни и способни да га сами заштитите.
Вашингтон више не преговара; он узима оно што сматра својим. Наравно, осим ако с друге стране не постоји нуклеарни аргумент и челични живци да се он, ако затреба, и употреби. Без првог, друго више никога озбиљно не плаши. А шта то значи за мале и средње актере у свету који се убрзано преслаже, остаје питање које тек долази на ред.
