Pročitaj mi članakKako god se bude okončala pobuna studenata, a nikako se neće okončati na zadovoljstvo vlasti, niti u dogledno vreme, ona je iznela na videlo dana duboko i (nespokojem potisnuto) široko i duboko nepoverenje prema vlastima.
Власт може да уведе „мир“ страховладом, али, осим код оних зависних (финансијски или психички), она, код маса које су изгубиле поверење у њу, поверење неће добити назад. Таква ситуација може да доведе до стања системске неслободе и латентне репресије дугог трајања. Поверења опет неће бити.
Бесплатном екскурзијом за ћаке, сендвичем и ситном паром, за оне који су пристали да буду јефтина роба, се само обелодањује њихово поверење у – аутобусе, сендвиче и ситне паре. Добро, власт може, у таквим условима, да комотно себи каже: „Поверење или неповерење, није битно, све док је éнарод’ миран и док можемо несметано да га харачимо.“
Али, мир се не може ни предвидети ни планирати. Што више живот буде неугодан, а већ је многим слојевима неподношљиво егзистенцијално неугодан, може се десити ултимативни одговор незадовољства. Е, то се више не може контролисати. Осим – ултимативног насиља.
Будући, да је власт безидејна, немаштовита, да личи на сасушени пањ у парлогу, једино што је у њој врло живо то је инстинкт за згртање, ждрање и преживљавање. То је опасно. Но, на инстинктима не почива нити једна, макар мало уређена, држава. Отуда стрепња и страх на средњим и нижим спратовима власти и зависног становништва. Страх од тога да не буду виђени као сукривци опште трагедије. А, јесу суодговорни. Али, и та је маса и себи самој непредвидљива. Инстинктивно, власт то осећа и све мање се осећа привилеговано ушушкано у луксуз, као до јуче.
Ето то су неке тековине студентског гибања. Обелодањене су великом броју људи који тога нису били ни свесни, нити су опште за то знали. Веће од било које тековине узнемиравања власти коју за собом оставља опозиција у последњих неколико деценија. Да ли ћемо икада сазнати за разноразна шуровања и домунђавања између власти и значајног дела опозиције?
Било би добро по опозицију да напусти своје надобудне климаве бусије и да схвати ко сада коси, а ко воду носи. Њу красе „њена дела“. И треба да се понаша попут оне партије која је схватила политички разложно ко је председавајући који ставља дневни ред на сто, односно ко је власник већинског пакета акција, и понудила је „све своје ресурсе“ студентима.
Ту је могуће озбиљно савезништво те партије и студената. С тим, да се зна коме какво место припада – по заслузи. Студенти то знају. Како’ Просто. Паметна генерација која зна да размишља и са сабере политичких два и два. Дошла је до резултата политичке рачунице српске: 2 + 2 = – 8 (два плус два једнако минус бесконачно). Ако опозиција не приђе, биће: „Ciao ragazzi!“, са становишта речене рачунице. Не изговарају студенти тек тако љупку дрскост: „Готово је кад ми кажемо да је готово.“ Следи шеретски младалачки осмех који је – пунктум. Исказ пршти од самоуверености, и то са покрићем.
Шарена револуција – митоманија шарене политике. Толико о томе.
Отуда студенти траже изборе (и то слободне), јер свака друга солуција је пут у пакао. Имају неограничено право да траже. У име своје будућности и будућности њиховог потомства. Зато много не бренују за уздисање, богорађење маторих над њиховим „ставом и понашањем“. Мисле: „Маторци, имали сте шансу. Понудили сте нам или иностранство или ропство у домовини. Ваше сте оџивели, ми сад ступамо.“ Брутлно? А како другачије да се сачува будуће живљење у овој држави?
Обелоданити листу?!
Има један обичај у источњачкој мудрости који се зове кетман (писао Чеслав Милош о томе). О коме ми са запада не знамо много и тумачимо га, по обичају површно и нетачно.
Укратко: Зашто бисмо непријатеља унапред обавештавали о распореду и каквоћи наших снага зато што се он љути што га не обавештавамо? Истовремено, он ћути немушто и мутаво о својим снагама. Пошто смо интелигентнији од непријатеља, ми нећемо бити немушти, урадићемо оно за шта он није способан – правићемо сатиричне карневале на његов рачун (сува бирократска памет то назива блокадерима). У немоћи и одсуству икакве политичке мудрости и инвенције режим је кренуо да имитира студенте и начинио још већу бурлеску на свој рачун. Дакле, већ пре изборног суочења, студенти демонстрирају своју моћ и моћ своје листе. А некоме, окованог ума под партијским шлемом, су важна имена, а не белодана моћ која се ваља целом земљом. Ипак, ова наша деца баштине раскошни таленат Нушићев, Стеријин, Домановићев…
Они немају вођу, партијске централе, локалне партијске бирократе… Индивидуалци, без вође. Неухватљиви. Студенти су наш Сирано де Бержерак, најпознатији песник и најбољи мачевалац у књижевности. Сираново мачевање је било грациозни плес око тромог и сирово набилдованог супарника. док се фијукао мачем око његове главе говорио је своје стихове и завршавао стихом: „Пробошћу те на крају баладе.“ Коме није јасно, сажаљевам случај, како би рекли наши промућурни и бистри сељаци.
На крају најважније. Као политички субјект, студенти су, за разлику од скоро свих политичара, морално чисти. Какви ће бити, када поодрасту, показаће будућност. Сада, они су супериорни носиоци и политичког морала и политичке етике. Они су наш морални императив. То се не икако не сме сметнути с ума. За мене сасвим довољно, па сам већ сада попунио свој гласачки листић. Како, питаш голи царе? Зини да ти кажем.
