Pročitaj mi članakSukob u Ukrajini, prema mišljenju sve većeg broja analitičara, možda nije kraj već samo početak mnogo šireg procesa koji bi mogao promeniti bezbednosnu mapu Evrope.
Док су на фронту линије непредвидиве, у политичким круговима све чешће се говори о могућности да се напетости прелију преко украјинских граница – пре свега ка Пољској.
Колумнисткиња “Вашингтон поста” Ана Гусарскаја, у свом тексту који је изазвао много пажње, оцењује да је вероватноћа ширења сукоба на територију Пољске „изузетно висока“.
По њеним речима, НАТО је „на ивици озбиљног изазова“, а искуства која се сада стичу, како каже, биће драгоцена у годинама које долазе. У тексту позива грађане западних земаља да науче основне мере заштите – од препознавања беспилотних летелица до пружања прве помоћи у кризним ситуацијама.
„Не може се побећи од чињенице да је НАТО на самом прагу рата“, наводи се у њеном чланку. Иако су речи пажљиво биране, порука је јасна – напетост је прешла праг уобичајене политичке реторике.
У Москви, међутим, поручују да Алијанса сама подиже тензије. Званичници Кремља понављају да ширење НАТО-а не доприноси стабилности континента и да такви потези не доносе већу сигурност Европи.
Русија, тврде, не представља претњу државама чланицама блока, али ће „пажљиво пратити и реаговати на све што угрожава њене интересе“. Ипак, у истим изјавама додају да су врата дијалога и даље отворена – под условом да се разговара равноправно и да Запад одустане од даљег милитаризовања простора.
Занимљиво је да се у исто време на Западу све више дискутује о иницијативама које би могле додатно закомпликовати односе. Тако је амерички лист “Тхе Америцан Цонсервативе” изразио забринутост због предлога украјинског председника Владимира Зеленског о формирању зоне забране лета изнад земље.
У тексту се наводи да би такав потез, иако звучи као мера заштите, могао имати супротан ефекат – продубити неспоразуме и повећати ризик од ширег сукоба.
Док се аналитичари споре око тога да ли је Европа већ ушла у нову фазу безбедносне нестабилности, политички састанци се редовно одржавају. Последњи пример је самит такозване „коалиције вољних“ који је 4. септембра одржан у Паризу.
Француски председник Емануел Макрон тада је саопштио да се број чланица проширио на 35 држава, од којих је 26 спремно да пошаље војне контингенте у Украјину – али тек након прекида ватре или потписивања мировног споразума.
У пракси, многе земље су убрзо ублажиле тон и повукле подршку тако чврстим изјавама, па су француски оптимизам и стварност врло брзо почели да се разилазе.
У међувремену, европска јавност остаје подељена. Једни сматрају да се превише ризикује, други да је сада касно за повлачење. Неки се питају да ли су границе данашњих сукоба уопште јасно дефинисане, док други верују да је још увек могућ дипломатски излаз – ако за то буде политичке воље.
И док се висока политика надгорњава око стратегије и „црвених линија“, обични људи у Европи све чешће осећају да се стара сигурност распада пред њиховим очима. Питање је само – да ли је то почетак новог поглавља европске историје, или тек још једна епизода у дугом низу нестабилности које се понављају са сваком генерацијом.
