Иран је четврти највећи произвођач унутар ОПЕЦ-а, с више од три милиона барела (или 477 милиона литара) дневне производње, али кључ проблема није само његова производња него и географска позиција. Земља контролише обалу уз Ормуски мореуз, који је овог понедељка увече и затворила, најважнију поморску руту за светску трговину нафтом и гасом кроз коју пролази око петине глобалне нафте и велик део течног природног гаса.

Аналитичари упозоравају да би већ сама ескалација сукоба могла да подигне цене нафте за неколико долара по барелу, а затварање Ормуског мореуза могло би да гурну цене изнад 100 долара. Такав сценарио имао би снажне глобалне последице јер би блокирао и резервне капацитете Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и Кувајта, чија нафта такође пролази кроз тај мореуз. Дуготрајнија блокада готово би сигурно изазвала глобалну рецесију, упозоравају енергетски стручњаци.

Скупље гориво значи веће трошкове превоза, скупљу храну и раст цена индустријских производа. У тренутку када су многе западне економије тек почеле стабилизацију инфлације после пандемије и енергетског шока 2022. године, нови скок цена енергената могао би додатно да закомпликује монетарну политику и да одложи смањење каматних стопа.

Посебан политички притисак осетио би се у Сједињеним Државама због раста цена бензина. Финансијска тржишта у таквим околностима реагују појачаним ризиком од губитка. Улагачи се повлаче из ризичније имовине према злату, долару и америчким државним обвезницама.

Истовремено расту трошкови осигурања танкера, а свака претња минирањем или нападима на бродове додатно повећава премије и логистичке трошкове. То ствара додатни притисак на цене енергије чак и ако физички проток нафте није потпуно заустављен.

Најизложеније би биле азијске економије. Велики део нафте која пролази Ормуски мореуз завршава у Кини, Индији, Јапану и Јужној Кореји, при чему Кина половину свог увоза добија управо тим путем. Сваки озбиљан поремећај подстакао би такмичење за доступне количине нафте и гаса, што би додатно подигло цене на светском тржишту.

Сједињене Америчке Државе располажу стратешким нафтним резервама, али стручњаци упозоравају да је у кризама пресудно колико дуго поремећај траје. Краткотрајни шок може се амортизовати, али дуготрајна блокада Ормуског мореуза надмашила би капацитете стратешких залиха и САД-а и чланица Међународне енергетске агенције. Дугорочно, у сценарију дестабилизације режима Иран би могао да повећа производњу јер његова нафтна инфраструктура није структурно девастирана, али би то било споро и оптерећено великом политичком неизвесношћу.

Највећи економски ризик, дакле, није иранска производња, него потенцијална дестабилизација кључног енергетског чворишта света. Ако сукоб остане ограничен, тржишта би могла апсорбовати удар уз умерен раст цена. Ако се прошири и захвати Ормуски мореуз или инфраструктуру суседних држава, последице би се могле прелити у нови глобални инфлаторни талас и реалан ризик рецесије.