Pročitaj mi članakAko mi još jednom neko kaže da time što iznosimo neslaganje sa narativom i delovanjem srpskog Patrijarha i bliskih mu saradnika, napadamo SPC, pomisliću zaista da razgovaram sa nerazumnim stvorenjem Božijim, koji mozak ne koristi za razmišljanje, već kao kacu koju puni izveštajima režimskih medija i njihovom pogubnom propagandom, te bez rasuđivanja sklapa konstrukcije, koje niti imaju utemeljenje u Svetom pismu, niti u Kanonima Crkve i niti u svetom predanju. Zar vi Gospodo zaista mislite da se u Crkvi sve rešava slepom poslušnošću, lojalnošću i ćutanjem? Od koga ste to čuli, videli? Od samoga Hrista, sigurno niste. Niste ni od svetih otaca.
Sveštena istorija nikad nije pamtila progonitelje kao pobednike, ali pamti mučenike kao svetlost, kao živi izvor neprelazne vode Istine. Njihove su svete mošti najveće banje, na kojima verni isceljuju svoje telesne i duhovne rane.
Zato i danas, u sveopštem haosu koji je zahvatio celokupno društvo, prepuno nezaceljenih rana, narod uklanjanje Mitropolita Justina sa čela Žičke Eparhije, doživljava kao so na živu ranu povređenog tela.
I ne veruje narod, da je Justin uklonjen zbog greške, niti zbog slabosti. Uklonjen je jer nije hteo da se odrekne čovečnosti. Jer je ostao pastir među svojim narodom, a ne činovnik u senci aktuelnog bogobornog režima koji jede i izjeda državu, narod i samu Crkvu. Uklonjen je jer je otvorio vrata hramova onda kada su drugi tražili dozvole, jer je podržao mlade onda kada su ih drugi merili kroz političke kalkulacije, jer je govorio istinu onda kada je ćutanje bilo udobnije. I zato je njegova sudbina drevna sudbina svih pravednika kroz istoriju: da budu prvo prognani, a tek potom opravdani, a vreme će pokazati, kao što uvek pokaže, gde je Istina.
Sinod sada izlazi sa saopštenjem punim članova, kanona i brojki, pokušavajući da javnosti predstavi smenu mitropolita kao puko administrativno pitanje finansijskih nepravilnosti, ali upravo tu počinje najveća sumnja vernika, jer se s pravom postavlja pitanje kako je moguće da se decenijama unutar Srpske pravoslavne crkve javnost sablažnjava daleko težim stvarima od bilo kakvih privrednih društava i ugovora, a da kanonska pravda nije ni približno ovako revnosno primenjivana.
Jer ako je mera Crkve finansijska disciplina, onda je morala odavno da se pokrene i protiv onih čija su imena postala simbol najdubljih sablazni dece, o kojima je godinama brujala čitava Srbija, a koji nikada nisu doživeli institucionalnu žestinu kakvu danas vidimo u slučaju mitropolita Justina.
Tada se govorilo o „očuvanju ugleda Crkve, kanoni nisu bili baš tako ,,hitni.“
A danas su odjednom pronađeni, precizni, nemilosrdni i u roku ,,od odmah“?
Zato vernici ne veruju u priču o „isključivo unutrašnjem crkvenom postupku“, već da se stroga pravila aktiviraju protiv nepodobnih, a ublažavaju ili nestaju kada su u pitanju oni koji imaju zaštitu struktura moći.
Ako je cilj istinsko očišćenje Crkve, onda ono mora biti sveobuhvatno, pravedno i bez izuzetaka. Ako nije, onda je reč o obračunu.
,,Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo Carstvo Nebesko.“
Ove reči Hristove nisu izgovorene samo na utehu slabima, već su i uteha svima koji su kroz vekove nosili krst naroda na svojim plećima. Srpski narod je tu istinu plaćao krvlju. Plaćao je tamnicama, izgnanstvima, gubilištima i ruševinama. Ali nikada nije platio verom. Jer dok je Crkva stajala uz narod, narod je znao ko je i zašto postoji.
Kada su carstva dolazila i odlazila, Crkva je ostajala. Kada su sablje sekle, molitva je sabirala. Kada su nas brisali iz knjiga, sveto pričešće nas je upisivalo u večnost. Oko oltara se rađala država, oko manastira se čuvala vera, oko ikone se čuvala nada. I zato su svi okupatori prvo udarali na sveštenstvo, prvo zatvarali hramove, prvo pokušavali da ućutkaju vladike, jer su znali da dok je pastir slobodan, stado nije pokorno.
Danas se ista matrica ponavlja, samo u modernom ruhu. Nema više okova, sada su to nekakve odluke, nema tamnica ali su tu medijski linčevi, nema progona sabljom ali je tu progon birokratijom. Suština je nepromenjena: ukloni onoga koji ne pristaje, i sistem će se sam umiriti. Ućutkaj i sam glas koji podseća na Zavet, i narod će se već nekako naviknuti na kompromis.
Zato je Justin zasmetao, zato je morao da bude uklonjen. Zato što je sabirao povereno mu stado, zato što je rušio strah, zato što je bio dosledan. U vremenu kada sve i svako ima cenu, on je demantovao tu ,,glasinu“. U vremenu kada je sve relativno, Mitropolit Justin ostao je uspravan i dostojanstven.
Zato ponavljam, mi ne rušimo Srpsku pravoslavnu crkvu kada govorimo o ovoj nepravdi. Naprotiv. Mi je čuvamo od pretvaranja u dekor vlasti i servis interesa, jer Crkva nije nastala u dvorima, predsedništvima, SNS kancelarijama, već u katakombama. I nije Crkva rasla u komforu, već u stradanju i krvi mučenika. I na posletku, nije Crkva opstala zahvaljujući kompromisima, već zahvaljujući onima koji su bili spremni da izgube sve, ali ne i Istinu.
U prvim vekovima hrišćanstva, rimske vlasti nisu mrzele Hrista zato što je učio Ljubavi. Mrzele su Ga zato što je bio slobodan. Zato što nije priznavao cara za Boga. Zato što je govorio da istina nije u sili, nego u požrtvovanosti, davanju sebe za drugoga. Hrišćane su bacali lavovima, raspinjali, žive palili, ne zato što su bili zločinci, već zato što nisu hteli da se poklone lažnim bogovima i političkoj moći.
Rim je mislio da će Živu Crkvu ,,ugasiti“ silom, a dogodilo se upravo suprotno. Što je više mučenika bilo, Crkva je bila jača. Krv mučenika postala je neuništiva klica čiji rod je postao zalog za Večnost. Tamnice su postale mesta sabranja, mesta pogubljenja oltarska mesta Hramova.
I gle apsurda! Posle 2 milenijuma Crkve Hristove, prvi na udaru su oni koji ne pristaju da se poklone vlasti i onome koji je u svojoj uobrazilji, umislio da je sami Bog Otac.
Očito da ništa nismo naučili iz istorije, ili nismo uopšte učili istoriju.
Upravo oni koji slobodoljubive i istinoljubive ljude, nazivaju napadačima Crkve, oni isti pokušavaju da je unište, jer od Nje traže da bude nemi posmatrač nepravde, a to je pokušaj da se Ona odnaroduje, da ljudi prestanu da joj veruju. Crkva nema pravo da ćuti ni na čiju bol i stradanje, nema pravo!
Već smo jednom prošli kroz gotovo identičan scenario, kada je proganjan i uklonjen vladika Artemije, Raško – prizrenski, čovek koji je zbog svog nepokolebljivog i jasnog stava o Kosovu i Metohiji, o odbrani svetinja i odbijanju političkih kompromisa, postao smetnja i državnim strukturama i pojedinim krugovima unutar same Crkve, pa smo tada, uz gotovo istu retoriku „unutrašnjeg crkvenog postupka“, bez istinskog dijaloga sa Narodom Božijim i bez sluha za sablazni koje su vernici osećali u srcu, dobili njegovo uklanjanje sa čela Eparhije raško-prizrenske, a potom i njegovu ekskomunikaciju, što nije donelo mir, nije donelo jedinstvo, nije donelo isceljenje, već je ostavilo jednu od najdubljih rana na telu Crkve, ranu koja i danas krvari kroz raskol koji je razdvojio braću i sestre, iskrene, revnosne pravoslavne hrišćane koji pripadaju Eparhiji raško-prizrenskoj u egzilu, sa kojima više ne možemo zajedno da se pričešćujemo, jer je, usled ljudskih odluka i selektivne „pravde“, pocepano jedinstvo SPC, i to ne zbog jeresi, ne zbog odstupanja od vere, već zbog politike, straha i kompromisa.
I zato se danas s pravom postavlja isto bolno pitanje kao i tada: zašto su tzv. grehovi upravo ovakvih pastira uvek najvidljiviji, najhitniji i najnemilosrdnije kažnjavani, dok se mnogo teži, dušepogubniji prestupi godinama prikrivaju, relativizuju i guraju pod tepih radi „očuvanja ugleda Crkve“, kao da se ugled čuva ćutanjem nad sablaznima, a ne istinom i pokajanjem?
Jer, zar to nije pravi napad na Crkvu, kada se skriva stvarna sablazan, a kažnjavaju oni koji stoje uspravno, kada se narodu oduzima glas, a kanoni pretvaraju u sredstvo obračuna, kada se daje oružje u ruke onima koji Crkvu napadaju upravo tim licemerjem, dvostrukim aršinima i selektivnom pravdom, jer ništa ne ruši poverenje vernika kao saznanje da istina nije ista za sve.
I ako iz slučaja vladike Artemija ništa nismo naučili, ako ni taj bolni raskol nije bio dovoljna opomena, onda se s pravom možemo plašiti da danas, u slučaju mitropolita Justina, ne idemo istim putem, putem koji ne vodi ka isceljenju već ka novim ranama, ne ka jedinstvu već ka novom razbijanju tela Crkve, jer svaki put kada se pravda primenjuje selektivno, a istina podređuje interesima, posledica nije mir već podela.
I zato je ovo vapaj za Crkvu koju želimo da ostane majka svima, a ne sudija po meri moćnih, jer samo Crkva koja leči Istinom, a ne kažnjava strahom, može ostati živa, sveta, narodna, Hristova, onakva kakva u suštini i jeste njena priroda.
Ono što se danas dešava u Srbiji zato nije, neka tamo, obična crkvena rasprava, već duboko pitanje da li ćemo ostati narod Krsta i Vaskrsenja ili ćemo postati narod tišine. Upravo zato ponavljam, mi ne napadamo Crkvu već je branimo od licemerja i pokornosti knezovima tame ovoga sveta. Znajući da je kroz celu istoriju uvek bilo isto, što je progon jači, Istina postaje svetlija, a Crkva Hristova ostaje, jer je ni ,,vrata Ada neće nadvladati.“
