Прочитај ми чланакАко ми још једном неко каже да тиме што износимо неслагање са наративом и деловањем српског Патријарха и блиских му сарадника, нападамо СПЦ, помислићу заиста да разговарам са неразумним створењем Божијим, који мозак не користи за размишљање, већ као кацу коју пуни извештајима режимских медија и њиховом погубном пропагандом, те без расуђивања склапа конструкције, које нити имају утемељење у Светом писму, нити у Канонима Цркве и нити у светом предању. Зар ви Господо заиста мислите да се у Цркви све решава слепом послушношћу, лојалношћу и ћутањем? Од кога сте то чули, видели? Од самога Христа, сигурно нисте. Нисте ни од светих отаца.
Свештена историја никад није памтила прогонитеље као победнике, али памти мученике као светлост, као живи извор непрелазне воде Истине. Њихове су свете мошти највеће бање, на којима верни исцељују своје телесне и духовне ране.
Зато и данас, у свеопштем хаосу који је захватио целокупно друштво, препуно незацељених рана, народ уклањање Митрополита Јустина са чела Жичке Епархије, доживљава као со на живу рану повређеног тела.
И не верује народ, да је Јустин уклоњен због грешке, нити због слабости. Уклоњен је јер није хтео да се одрекне човечности. Јер је остао пастир међу својим народом, а не чиновник у сенци актуелног богоборног режима који једе и изједа државу, народ и саму Цркву. Уклоњен је јер је отворио врата храмова онда када су други тражили дозволе, јер је подржао младе онда када су их други мерили кроз политичке калкулације, јер је говорио истину онда када је ћутање било удобније. И зато је његова судбина древна судбина свих праведника кроз историју: да буду прво прогнани, а тек потом оправдани, а време ће показати, као што увек покаже, где је Истина.
Синод сада излази са саопштењем пуним чланова, канона и бројки, покушавајући да јавности представи смену митрополита као пуко административно питање финансијских неправилности, али управо ту почиње највећа сумња верника, јер се с правом поставља питање како је могуће да се деценијама унутар Српске православне цркве јавност саблажњава далеко тежим стварима од било каквих привредних друштава и уговора, а да канонска правда није ни приближно овако ревносно примењивана.
Јер ако је мера Цркве финансијска дисциплина, онда је морала одавно да се покрене и против оних чија су имена постала симбол најдубљих саблазни деце, о којима је годинама брујала читава Србија, а који никада нису доживели институционалну жестину какву данас видимо у случају митрополита Јустина.
Тада се говорило о „очувању угледа Цркве, канони нису били баш тако ,,хитни.“
А данас су одједном пронађени, прецизни, немилосрдни и у року ,,од одмах“?
Зато верници не верују у причу о „искључиво унутрашњем црквеном поступку“, већ да се строга правила активирају против неподобних, а ублажавају или нестају када су у питању они који имају заштиту структура моћи.
Ако је циљ истинско очишћење Цркве, онда оно мора бити свеобухватно, праведно и без изузетака. Ако није, онда је реч о обрачуну.
,,Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско.“
Ове речи Христове нису изговорене само на утеху слабима, већ су и утеха свима који су кроз векове носили крст народа на својим плећима. Српски народ је ту истину плаћао крвљу. Плаћао је тамницама, изгнанствима, губилиштима и рушевинама. Али никада није платио вером. Јер док је Црква стајала уз народ, народ је знао ко је и зашто постоји.
Када су царства долазила и одлазила, Црква је остајала. Када су сабље секле, молитва је сабирала. Када су нас брисали из књига, свето причешће нас је уписивало у вечност. Око олтара се рађала држава, око манастира се чувала вера, око иконе се чувала нада. И зато су сви окупатори прво ударали на свештенство, прво затварали храмове, прво покушавали да ућуткају владике, јер су знали да док је пастир слободан, стадо није покорно.
Данас се иста матрица понавља, само у модерном руху. Нема више окова, сада су то некакве одлуке, нема тамница али су ту медијски линчеви, нема прогона сабљом али је ту прогон бирократијом. Суштина је непромењена: уклони онога који не пристаје, и систем ће се сам умирити. Ућуткај и сам глас који подсећа на Завет, и народ ће се већ некако навикнути на компромис.
Зато је Јустин засметао, зато је морао да буде уклоњен. Зато што је сабирао поверено му стадо, зато што је рушио страх, зато што је био доследан. У времену када све и свако има цену, он је демантовао ту ,,гласину“. У времену када је све релативно, Митрополит Јустин остао је усправан и достојанствен.
Зато понављам, ми не рушимо Српску православну цркву када говоримо о овој неправди. Напротив. Ми је чувамо од претварања у декор власти и сервис интереса, јер Црква није настала у дворима, председништвима, СНС канцеларијама, већ у катакомбама. И није Црква расла у комфору, већ у страдању и крви мученика. И на послетку, није Црква опстала захваљујући компромисима, већ захваљујући онима који су били спремни да изгубе све, али не и Истину.
У првим вековима хришћанства, римске власти нису мрзеле Христа зато што је учио Љубави. Мрзеле су Га зато што је био слободан. Зато што није признавао цара за Бога. Зато што је говорио да истина није у сили, него у пожртвованости, давању себе за другога. Хришћане су бацали лавовима, распињали, живе палили, не зато што су били злочинци, већ зато што нису хтели да се поклоне лажним боговима и политичкој моћи.
Рим је мислио да ће Живу Цркву ,,угасити“ силом, а догодило се управо супротно. Што је више мученика било, Црква је била јача. Крв мученика постала је неуништива клица чији род је постао залог за Вечност. Тамнице су постале места сабрања, места погубљења олтарска места Храмова.
И гле апсурда! После 2 миленијума Цркве Христове, први на удару су они који не пристају да се поклоне власти и ономе који је у својој уобразиљи, умислио да је сами Бог Отац.
Очито да ништа нисмо научили из историје, или нисмо уопште учили историју.
Управо они који слободољубиве и истинољубиве људе, називају нападачима Цркве, они исти покушавају да је униште, јер од Ње траже да буде неми посматрач неправде, а то је покушај да се Она однародује, да људи престану да јој верују. Црква нема право да ћути ни на чију бол и страдање, нема право!
Већ смо једном прошли кроз готово идентичан сценарио, када је прогањан и уклоњен владика Артемије, Рашко – призренски, човек који је због свог непоколебљивог и јасног става о Косову и Метохији, о одбрани светиња и одбијању политичких компромиса, постао сметња и државним структурама и појединим круговима унутар саме Цркве, па смо тада, уз готово исту реторику „унутрашњег црквеног поступка“, без истинског дијалога са Народом Божијим и без слуха за саблазни које су верници осећали у срцу, добили његово уклањање са чела Епархије рашко-призренске, а потом и његову екскомуникацију, што није донело мир, није донело јединство, није донело исцељење, већ је оставило једну од најдубљих рана на телу Цркве, рану која и данас крвари кроз раскол који је раздвојио браћу и сестре, искрене, ревносне православне хришћане који припадају Епархији рашко-призренској у егзилу, са којима више не можемо заједно да се причешћујемо, јер је, услед људских одлука и селективне „правде“, поцепано јединство СПЦ, и то не због јереси, не због одступања од вере, већ због политике, страха и компромиса.
И зато се данас с правом поставља исто болно питање као и тада: зашто су тзв. грехови управо оваквих пастира увек највидљивији, најхитнији и најнемилосрдније кажњавани, док се много тежи, душепогубнији преступи годинама прикривају, релативизују и гурају под тепих ради „очувања угледа Цркве“, као да се углед чува ћутањем над саблазнима, а не истином и покајањем?
Јер, зар то није прави напад на Цркву, када се скрива стварна саблазан, а кажњавају они који стоје усправно, када се народу одузима глас, а канони претварају у средство обрачуна, када се даје оружје у руке онима који Цркву нападају управо тим лицемерјем, двоструким аршинима и селективном правдом, јер ништа не руши поверење верника као сазнање да истина није иста за све.
И ако из случаја владике Артемија ништа нисмо научили, ако ни тај болни раскол није био довољна опомена, онда се с правом можемо плашити да данас, у случају митрополита Јустина, не идемо истим путем, путем који не води ка исцељењу већ ка новим ранама, не ка јединству већ ка новом разбијању тела Цркве, јер сваки пут када се правда примењује селективно, а истина подређује интересима, последица није мир већ подела.
И зато је ово вапај за Цркву коју желимо да остане мајка свима, а не судија по мери моћних, јер само Црква која лечи Истином, а не кажњава страхом, може остати жива, света, народна, Христова, онаква каква у суштини и јесте њена природа.
Оно што се данас дешава у Србији зато није, нека тамо, обична црквена расправа, већ дубоко питање да ли ћемо остати народ Крста и Васкрсења или ћемо постати народ тишине. Управо зато понављам, ми не нападамо Цркву већ је бранимо од лицемерја и покорности кнезовима таме овога света. Знајући да је кроз целу историју увек било исто, што је прогон јачи, Истина постаје светлија, а Црква Христова остаје, јер је ни ,,врата Ада неће надвладати.“
