Победа напредњака на локалним изборима, показало се, толико је уверљива да је било неопходно максимално убрзање како би се заборавила: то се маше причом о изборима на Видовдан и позива опозиција на „дијалог“, то полиција упада у Ректорат, то се хапсе студенти, активисти и њихов адвокат приде… Председник Александар Вучић лично прети хапшењем професора и злоупотребљава трагичну смрт студенткиње Филозофског факултета говорећи, пре резултата истраге, о „убиству“; саучесници разрађују поруке и лицитирају именима професора виђених за затвор…

Вести данима престижу једна другу, не остављајући довољно времена за оцену да ли је важнија порука несташног социјалисте Бранка Ружића о „добровољној политичкој еутаназији“ која прети тој странци или Балинта Пастора о одлучујућим гласовима Мађара за победу у Кули; да ли је потребније бавити се позадином спискова Ивице Дачића емитованих у наставцима или тумачити нијансе приче о два ранца са експлозивом остављена поред гасовода у близини Кањиже, коју (причу) није пратило хитно сазивање Савета за националну безбедност, за разлику од, рецимо, реакције на киднаповање председника Венецуеле…

Укратко – свачег има, сем вести о заказивању седнице Скупштине Србије, иако је редовно пролећно заседање, према пословнику, почело 3. марта.

Моћ немоћних

Сигурно је само једно: чак и ако се 29. марта показало да је СНС успео да сачува главнину свог бирачког тела, никакве консолидације напредњачке власти нема. А то је, опет, поуздана најава још снажније одмазде према критичком делу јавности, уз још безочнија кршења закона, још опасније промене закона и још ризичније акције са последицама које је немогуће предвидети.

Упад у Ректорат Универзитета у Београду, с резултатом у виду, према многим оценама, историјског говора ректора Владана Ђокића и потом његовог јавног признања да је спреман да прихвати кандидатуру коју би студенти од њега затражили – те и друге грешке у корацима узнемирене власти, јасно је, могу само да појачају суровост одмазде која увелико траје.

Све евентуалне накнадне операције у десет општина у којима су одржани избори 29. марта – било да се десе на поновљеним изборима на бирачким местима у Аранђеловцу и Бајиној Башти, било да дође до изненадних промена одборничких дресова – не могу променити чињеницу да, појединачно гледано, напредњаци више нису свуда најбројнија снага у локалном парламенту (у Кули СНС, без коалиционих партнера, има 14, а листа Глас младих за Кулу 18, док у Аранђеловцу има 18, а студентска листа 20).

Упркос свим „осигурачима“, базираним на личним слабостима истакнутих појединаца међу социјалистима и њиховој колективној неспремности за храбре потезе, јасно је и да је узнемирење у редовима странке до сада верног коалиционог партнера напредњака Ивице Дачића сада огромно. Да ли постоји и где је тачно тачка на којој се пали аларм за самоодбрану странке навикле на привилегије власти не зна се, али је познато да управо социјалисти напредњацима омогућавају контролу над бар педесетак општина у Србији. Другим речима, иако изборно занемоћали, толико да није сигурно да би могли да пређу цензус кад би били пуштени да наступе самостално, социјалисти имају моћ, макар теоретску, да рушењем власти у низу општина, погурају процес промена који траје, али му се крај не назире. Њихови досадашњи бирачи, с друге стране, имају моћ да свој глас преусмере у другом правцу.

Велико је питање докле би, у случају пада Виктора Орбана, стигла истрага која би се отворила о његовом пословању и сарадницима

Већ у недељу и лојалност другог коалиционог партнера СНС-а, Странке војвођанских Мађара, могла би бити на озбиљном испиту, уколико дође до промене власти у Мађарској, коју истраживачи јавног мњења најављују. И не само то – Вучић би могао остати без главног заштитника на међународној, по њега све непријатнијој сцени. А велико је питање докле би стигла истрага која би се, после пада Виктора Орбана, отворила о његовом пословању и сарадницима.

Да ли то значи да све уморнији и нервознији председник излаз из дуге кризе заиста види у расписивању превремених избора за 28. јун, као што је наговестио? Или, као и обично, пушта пробне балоне, док не заврши рачуницу о томе шта му се, у све компликованијим околностима, више исплати?

Фактор Орбан

Неки од фактора још су непознати, попут судбине Виктора Орбана. Куповина времена макар до недеље, док не буде познат исход мађарских избора, делује, зато, неопходно и бар делимично објашњава динамику последњих дана. Све то ипак не значи да и након добијања информације из комшилука неће бити даљег пролонгирања доношења одлуке о домаћим изборима, с надом да ће се овдашња ситуација некако променити, макар кроз распад противничке екипе, у који се улаже велики труд. Искуство каже да Вучић обично опције држи отвореним до последњег тренутка.

У међувремену, трају припреме које подижу тензију и спремају терен за различите варијанте. Кроз актуелну верзију „дијалога“ о изборима и спољној политици – на који су се одазвали коалициони партнери СНС и покрет са званичним, али суштински непоказаним опозиционим статусом, „Ми, глас из народа“ – емитована је порука да је Вучић спреман за парламентарне изборе, али да се партнери томе противе. Тек да бирачи не помисле да се демократски настројен председник заиста плаши избора, уколико их не буде у скором року.

Више разних могућности отворио је Александар Вулин, председник Покрета социјалиста, странке која никад није самостално наступила на изборима – тврдећи да се „избори не смеју расписивати у тренутној атмосфери“ (иако су одржавани чак и у време ковида), да је неопходна реконструкција Владе (мада је нејасно како би то умирило побуњену Србију), да је потребно да сви Срби са простора бивше Југославије добију аутоматско држављанство Србије (ето нових бирача!), а заложио се и за расписивање обавезујућег референдума (ето и нове монете за трговину са иностраним партнерима).

Упркос томе што је Вучић сам поменуо могућност гласања 28. јуна, након што је претходно најављивао изборе за крај године, Милан Кркобабић из ПУПС-а признао је после консултација с председником да никаква одлука није донесена: „Да ли ће ова година бити изборна или предизборна, показаће време. Ситуација се мења из дана у дан, сата у сат. Нема пророка који могу да дефинишу – биће тако и тако“, рекао је Кркобабић.

Шта све улази у рачуницу чији резултат пророци не могу да предвиде, осим законских одредаба, које налажу одржавање председничких избора између 1. априла и 1. маја 2027. године, а парламентарних негде од половине децембра 2027. и почетка јануара 2028? И осим чињенице да се споредни Експо, пројекат до кога је Вучићевој власти нарочито стало, одржава од 15. маја до 15. августа 2027.

Кроз актуелну верзију „дијалога“ о изборима и спољној политици емитована је порука да је Вучић спреман за парламентарне изборе, али да се партнери томе противе

На првом месту свакако је извесност изборне победе напредњака са припадајућим сателитима. А она, после резултата избора у десет општина традиционално изразито наклоњених тој опцији, није претерано велика. Напротив: иако су апсолутни бројеви показали да је Вучић углавном успео да, макар у тим општинама, сачува своје бирачко тело, процентуално посматрано, рејтинг напредњака је пао, захваљујући јачању друге стране и повећаној заинтересованости грађана да изађу да гласају.

Кад се томе дода антинапредњачко расположење које, по свему судећи, претеже у већим градовима, али и очувана енергија за учешће у променама, о којој говори висок одзив и велики ангажман грађана на контроли избора – делује да ситуација по напредњаке у овом тренутку уопште није повољна. И да, приде, појачан изборни инжењеринг не би много помогао, чак и ако би се, захваљујући њему, произвеле задовољавајуће бројке у улози резултата: тешко је, после свега, замислити да би незадовољни грађани мирно прихватили такву пресуду и да се не би упустили у одбрану изборне воље, не питајући за цену. Да ли је, после свега, потребно подсетити да је Вучићев недостатак храбрости познат још од раних деведесетих?

Варијанта: премијер

Ни одлагање парламентарних избора до последњег рока или макар до редовних председничких следећег пролећа – како би се, спајањем избора, умањио проблем са проналажењем одговарајућег председничког кандидата – није без ризика за власт.

Пре свега због економских проблема који, с обзиром на растућу цену нафте, неминовно долазе, али и због могућег преласка актуелних критичких тонова са Запада у нешто конкретније изразе незадовољства. А ни нада да ће се капацитет студентског фактора временом издувати не делује баш поуздано, упркос свим „бушењима“ којима су студенти изложени. Напротив – та теорија важила је и до сада, па се показало да су до последњих локалних избора студенти успели свашта да науче, да се организују и наставе са скупљањем подршке грађана.

У последњем Утиску недеље, студенткиња са Филозофског факултета изговорила је и нешто до сада незамисливо: „На локалним изборима се показало да постоји дијалог са опозицијом у свим местима. До сада се показало да је свака наша одлука подложна променама уколико дођемо до нових сазњања о томе шта нам свима иде у корист. Оно што могу да кажем је да смо се, захваљујући сарадњи са опозицијом, показали на изборима на начин на који јесмо.“

Има ли за напредњаке ичег горег од могућности стварања референдумске атмосфере у којој својим спиновима, притисцима и манипулацијама морају да се боре против широког фронта побуњеног друштва? И да ли им је баш мудро да оставе довољно времена да се тај фронт направи?

У ситуацији у којој ни хитно раписивање, ни одлагање избора не решавају проблеме власти, спекулише се о варијанти у којој би се Вучић у некој реконструкцији владе преселио на место премијера

У ситуацији у којој ни хитно раписивање, ни одлагање избора не решавају проблеме власти, све чешће се спекулише о варијанти у којој би се Вучић у некој реконструкцији Владе једноставно преселио на место премијера и тој функцији вратио моћ, тако да председничку учини неважном. Улогу в. д. председника вршила би, по функцији, Ана Брбабић, а нови председнички избори морали би бити одржани у року од три месеца. Вучић би тако, уместо до 31. маја 2027, кад му истиче председнички, имао сигуран мандат до краја 2027, када би, захваљујући (краткотрајним) ефектима Експа, можда имао мање проблема на изборима.

Невоља с тим потенцијалним планом је у непостојању сигурног напредњачког победника на председничким изборима. Евентуална победа опозиционог кандидата и његова потоња суштинска политичка немоћ могла би, додуше, довести до разочарања побуњеног дела Србије и спуштања енергије за промене, док би, споља гледано, кохабитација створила утисак демократизовања земље. Рационално гледано – то би било добро за СНС.

Тешко је, међутим, замислити Вучића који сталожено подноси ситуацију у којој није победник. Оног Вучића, који не може да поднесе ни идеју губитка избора за месне заједнице, па се они зато и не расписују. А можда је баш то решење за (не)вољеног председника – да укине изборе? Добар део посла је већ обављен: посматрачи су већ оценили да се гласање, какво је одржано 29. марта, и не може назвати изборима.