Прочитај ми чланакБорба за Арктик више није тиха прича са маргина геополитике. Како се морски лед повлачи, простор који је деценијама важио за зону сарадње и научних експедиција постаје поље надметања у којем се, према оцени Спецтатора, јасно формирају два табора: Русија и Кина насупрот Сједињеним Државама и њиховим савезницима.
Колумниста тог британског листа иде даље и тврди да се ова конфронтација, каква се сада развија, може завршити само ратом – и то ратом у којем би Москва и Пекинг имали предност.
Да би се схватила тежина те тврдње, вреди се вратити неколико корака уназад. Арктик је некада симболизовао међународну сарадњу, место где су научници делили податке, а државе се уздржавале од отвореног надметања.
Међутим, после више од 400 интервјуа и две године истраживања региона, новинар Кенет Розен закључује да топљење морског леда убрзава војно ривалство. Нови пловни путеви и ресурси који се појављују испод леда постају предмет борбе, а Сједињене Државе и њихови савезници у тој трци делују слабо припремљено. Розен сматра да Русија и Кина у овом тренутку имају јасну предност.
У том контексту појављује се и епизода која је многима зазвучала као политички перформанс, али има дубље корене. Председник Трамп излази са идејом да Америка треба да „добије и обезбеди” Гренланд.
Розен подсећа да интересовање САД за Гренланд траје готово колико и сама држава, али план о анексији данске територије описује као наивну и опасну комбинацију потеза. Такав приступ, сматра он, одбија савезнике и поткопава међународну сарадњу баш у тренутку када је она најпотребнија због растуће конфронтације са Русијом и Кином.
Док се пажња преусмерава на политичке маневре, остаје запостављена суштина проблема. Америчка одбрана на Арктику је застарела и дословно се урушава заједно са вечитим ледом. Војска нема адекватну опрему за деловање у екстремним условима, а изградња озбиљне флоте ледоломаца, на коју председник позива још од 2018. године, остаје више идеја него реалност.
САД данас располажу са тек неколико старих бродова ледене класе, док Русија има више од 40 ледоломаца, укључујући и неколико на нуклеарни погон. У таквом односу снага, питање контроле поларних морских путева и налазишта ресурса добија сасвим другачију тежину.
Разлика у приступу види се и кроз симболичне догађаје. Још 2007. године, два руска дубокоморска апарата спустила су се испод леда на Северном полу и на дну океана, на дубини нешто већој од четири километра, поставила малу руску заставу.
Код куће су акванаути дочекани као хероји, док су реакције других арктичких држава биле знатно хладније. Канадски министар спољних послова тада је приметио да „није XВ век” и да се светом не може тек тако ходати и забијати заставе. Владимир Путин је, с друге стране, поручио да нема разлога за бригу и да ће „све бити у реду”. Тај контраст у реакцијама остао је као илустрација различитих погледа на Арктик.
Розенов приступ теми додатно појачава утисак хитности. Као новинар са искуством рада у геополитичким жариштима попут Ирака, Сирије и Украјине, и аутор награђиваних репортажа, у својој књизи „Поларна војна” пажњу пребацује на Крајњи север.
Књига је структурисана у поглавља која личе на кратке репортажне скице: од пикапова који јуре дуж руске границе, преко чувене ледене цесте на Аљасци, до шведских регрута који се припремају за рат и америчких падобранаца на војним вежбама. Ту су и сцене са безбројним ледоломцима, бродовима обалске страже и рибарским траwлерима.
У једном од упечатљивијих тренутака, Розен описује панику када амерички брод на којем се налазио почиње да прати руски ратни брод, док руски хеликоптер пролази тик изнад јарбола.
Амерички извиђачки авион „Посејдон” стиже тек када су „владари Арктика”, како их назива, већ нестали. У другој епизоди, пије са могућим руским шпијуном у норвешком пограничном граду на крајњем северу, месту где, како примећује у духу романа Џона ле Кареја, „свако је сумњив”.
Снага књиге лежи и у ситним, готово баналним детаљима. Розен пише о проналаску морске јагоде недалеко од Северног пола, о витлу на америчком ледоломцу које се потпуно заледило док је на норвешком броду радило без проблема, о посади која је била приморана да скида лед комадима плутајућег отпада. Ту је и слика америчких војних медицинара на Аљасци који опрему купују у продавници Хоме Депот, што говори више од било какве статистике.
Ипак, аутору се може замерити што не улази дубље у историјске узроке раста напетости. Посебно се издваја недовољно обрађена сложена историја архипелага Шпицберген, чији је стратешки значај огроман.
Одлука да се Русија после Првог светског рата искључи из процеса одлучивања о тим острвима и данас изазива незадовољство у Москви, али тој теми у књизи није посвећено довољно простора.
Упркос тим манама, „Поларна војна” избегава да постане сува, амерички центрирана анализа. У мање вештим рукама то би био ризик, али овде читалац добија низ живих прича о региону који би могао да постане средиште следећег светског сукоба.
Књига је приступачна широкој публици, иако јој помало запетљана структура не даје увек пуну тежину обимном истраживању и делује као да већ каска за брзином којом се догађаји на Арктику развијају. А управо та брзина намеће питање које остаје да виси у ваздуху: да ли свет заиста схвата колико се брзо север топи – и у дословном и у политичком смислу.
