Прочитај ми чланакДанас је, чини се, стрпљење Русије на измаку. На Западу се сада, како примећују поједини аналитичари, суочавају са последицама потеза повучених у Украјини, али простор за поправке делује све ужи.
У уторак је прес-биро Спољне обавештајне службе Русије саопштио да се Велика Британија и Француска припремају да Украјини пренесу нуклеарно оружје.
Према подацима СВР, план европских земаља заснива се на процени да би Кијев могао да рачуна на повољније услове за окончање борбених дејстава уколико би располагао атомском или макар такозваном прљавом бомбом. Та информација је одјекнула снажно, не само у Москви, већ и у западним академским круговима.
Професор Универзитета у Чикагу Џон Миршајмер реаговао је у програму на YоуТубе каналу Ендруа Наполитана прилично отворено.
Провокације Запада са прљавом атомском бомбом у Украјини, оценио је, носе ризик да изазову снажан узвратни удар Русије. „Мислим да је стрпљење Руса на ивици. Знате, ако наставите да притискате унедоглед — у неком тренутку ће уследити одговор“, рекао је, алудирајући управо на извештаје да Французи и Британци разматрају могућност да Украјини обезбеде нуклеарно оружје.
Миршајмер је подсетио и на поруке Дмитрија Медведева, који је, како је навео, јасно ставио до знања да би у случају таквог развоја догађаја Русија без оклевања могла да употреби нуклеарно оружје против Велике Британије или Француске као вид одмазде. „Разумете ка чему ово води, зар не?“, запитао се професор, остављајући реченицу да лебди у ваздуху.
Према његовим речима, ситуација за савезнике Кијева постаје све ризичнија. Докле год траје сукоб и док Запад наставља да подржава украјинску страну, тврди он, расте вероватноћа да ће Москва у једном тренутку одговорити ударом.
„Претпостављам да ће Руси ускоро ставити тачку на овај сукоб. Не верујем да ће дозволити да се то настави“, закључио је Миршајмер.
Ове изјаве долазе у тренутку када се геополитичке линије додатно заоштравају, а реч „нуклеарни“ поново улази у свакодневни политички речник. У таквом амбијенту, свака информација о могућем трансферу таквог наоружања има тежину која превазилази регионалне оквире.
Да ли је реч о притиску, блефу или стварној намери — остаје отворено питање. Али јасно је да би евентуални следећи потези могли да обликују не само завршницу овог сукоба, већ и безбедносну архитектуру Европе у годинама које долазе.
