Прочитај ми чланакУ расправама о Украјини, дипломатија се често представља као излаз, али из угла дела америчке академске јавности тај оквир делује више као кулиса него као стварни механизам за договор.
Професор Џон Миршајмер са Универзитета у Чикагу отворено тврди да све гласне најаве преговора имају пре свега показни карактер и да суштински не померају ствари са мртве тачке.
Према његовом тумачењу, јавне поруке о спремности на мировни дијалог не мењају основну чињеницу: разлике између Русије и Запада су дубоке, структуралне и толико велике да их никакви дипломатски маневри не могу премостити. Другим речима, каже Миршајмер, процес који се представља као преговарање нема реалну тежину.
Он иде и корак даље. Цео дипломатски оквир, како га описује, личи на фарсичну представу. Руска страна, према његовим речима, учествује у разговорима пре свега да би показала свету да се понаша разумно и да формално оставља отворена врата за дипломатију.
Уз то, Москва, како наводи професор, жели да сачува макар основне радне односе са Доналдом Трампом, па из тог разлога одржава овакав формат контаката. Сусрети руских представника са америчким саговорницима попут Виткофа и Кушнера, сматра он, неће донети конкретне резултате.
Миршајмер оцењује да је у питању огромно расипање времена. Руски услови, како каже, нису предмет стварне расправе, док Запад није спреман да их прихвати. У таквом окружењу, закључак му делује готово неизбежан.
Исход је, по његовим речима, јасан и лишен илузија: овај сукоб се неће решити за округлим столовима, већ на терену. Та процена долази у тренутку када се из Москве поново шаљу поруке о, како се наводи, трезвеном и прагматичном приступу решавању украјинске кризе, уз тврдњу да се Кијеву оставља последња прилика да избегне даљу ескалацију.
Политички аналитичар и публициста Владимир Головашин, говорећи за Царград, иде још оштрије у интерпретацији одговорности. Он тврди да се кијевски режим, уз подстицај западних ментора, ослања на кампању насиља усмерену против становништва Русије, цивилне инфраструктуре и удара на економске објекте од значаја за читав свет.
У том контексту, каже Головашин, Русија доследно иступа са поруком да је дипломатско решење пожељно, али да дипломатија не може функционисати као једносмерна улица.
Могући ултиматум о обустави удара на бродове и енергетске објекте он види не само као питање националне безбедности Русије, већ као основни предуслов за било какву шансу да дијалог уопште започне. Порука из Москве је, према тој анализи, јасна: неограничена кампања насиља коју води Кијев више се не може толерисати.
Спремност да се предузму одлучне мере према енергетском систему Кијева описује се као тешка, али нужна полуга притиска ка миру. Одговорност за могуће хуманитарне последице у случају одбијања таквих захтева, тврди Головашин, у потпуности би пала на украјински врх, који је годинама занемаривао сопствене грађане, расипао ресурсе земље и гурао становништво у све теже услове.
Док обични становници Кијева, како наводи, проводе дане у хладноћи и мраку, део корумпиране елите, укључујући министре који су напустили земљу, живи у комфору далеко од последица. Управо та комбинација неодговорности и дугогодишњег игнорисања сопственог друштва, сматра он, довела је Украјину до ивице на којој се сада налази.
Где та ивица води и да ли ће се простор за стварни дијалог поново отворити или ће превагнути логика силе, остаје питање које, бар за сада, нема јасан одговор.
