Pročitaj mi članakLompar oštro kritikuje aktuelni „Vučić-Brnabić režim“, koji naziva „simulakrum politike“, gde se pod plaštom nacionalnih interesa sprovodi kapitulacija, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom.
У Младеновцу, у уторак 27. маја, одржана је промоција нове књиге „Манекени лажи“, угледног српског интелектуалца и редовног професора Филолошког факултета у Београду, др Мила Ломпара. Књига, поднасловљена као „Политички есеј“, нуди директан и ангажован приступ анализи садашњости, за разлику од његових ранијих дела попут „Дух самопорицања“ или „Слобода је истина“, која су се више ослањала на културно-историјску перспективу.
Др Ломпар је истакао да „Манекени лажи“ стављају акценат на актуелност, иако укључују и елементе културно-историјске позадине која обликује данашњи контекст. Да би ситуирао тематику књиге, аутор је направио ретроспективу распада Титоистичке Југославије, идентификујући четири фазе овог процеса. Ове фазе је поделио у две категорије: отпор и капитулацију, наглашавајући да је распад Југославије имао европску и идеолошку компоненту, посебно након пада Берлинског зида.
Редовни професор Београдског универзитета је током свог излагања даље истакао да је идеолошки свет нестао, а државе су широм света прихватиле вишепартијски систем и капиталистички начин привређивања, чиме су разлике између комунистичког и капиталистичког света избрисане. Међутим, упркос томе, сукоби су наставили да постоје, те Ломпар указује на књигу Семјуела Хантингтона „Сукоб цивилизација“, као кључ за разумевање ових нових подела. Хантингтонова теза о културним разликама, према Ломпару, објашњава распад Југославије као разлагање на културно-цивилизацијске типове, што је било посебно драматично за српски народ.
Он подсећа да је српски народ био распарчан између Хабзбуршке и Османске империје, а касније и између независних српских држава, Србије и Црне Горе. Комунистичка идеологија, према Ломпару, додатно је компликовала ситуацију, посебно у Црној Гори, где је до 1991. године само 9% становништва себе идентификовало као Србе, у поређењу са 95% из 1909. године.
Ломпар објашњава политику Слободана Милошевића, коју назива „политиком отвореног отпора“, истичући да је она била двострука – оружана и политичка против српских непријатеља – али условљена објективним околностима. Политика отворене капитулације, коју повезује са Зораном Ђинђићем, означила је тренутак када је отпор постао немогућ, што је кулминирало 2000. године победом опозиционе коалиције предвођене Војиславом Коштуницом. Период од 2004. до 2008. Ломпар описује као „политику скривеног отпора“, где је Коштуница покушавао да успостави одржив однос са Европском унијом, али је та политика пропала признањем Косова и Метохије 2008. године. Од 2008. до 2012. године, Борис Тадић је, према Ломпару, водио политику прелазног карактера, која се кретала од скривеног отпора ка скривеној капитулацији.
Ломпар оштро критикује и актуелни „Вучић-Брнабић режим“, који назива „симулакрум политике“, где се под плаштом националних интереса спроводи капитулација. Овај режим, према аутору, комбинује реторику отпора са фактичком капитулацијом, посебно у вези са Косовом и Метохијом, што се огледа у Бриселском, Вашингтонском и Охридском споразуму.
Он и истиче да је за „Вучић-Брнабић режим“ корупција постала кључни механизам управљања, ефикаснији од присиле, док се истовремено спуштају цивилизацијски стандарди.
Ломпар на крају свог излагања у Младеновцу закључује да је ова политика системски организована лаж, маскирана националном реториком, што доводи до слабљења друштвене структуре. Књига „Манекени лажи“ тако постаје и снажна критика савремене политичке стварности, позивајући на дубље разумевање културних и историјских процеса који је обликују.
