Прочитај ми чланакАмеричко Министарство правде објавило је нову оптужницу против венецуеланског председника Николас Мадуро, као и против његове супруге и сина.
У оптужници се наводи да су Мадуро и његови савезници венецуеланске институције претворили у легло системске корупције подстакнуте трговином дрогом, ради личне користи, јавља CNN.
Како се истиче, та корупција „пуни џепове венецуеланских званичника и њихових породица, док истовремено користи насилним нарко-терористима који некажњено делују на територији Венецуеле и помажу у производњи, заштити и транспорту тона кокаина у Сједињене Америчке Државе“.
Да ли сличан сценарио може да се догоди и у Србији?
Објављивање оптужнице против актуелног шефа државе, уз експлицитно помињање чланова његове породице, поново је отворило питање које се све чешће поставља и у контексту Србије: да ли би се сличан правосудни модел могао применити и на друге земље са озбиљним оптужбама о системској корупцији и заробљеним институцијама.
У случају Венецуеле, америчко Министарство правде образложило је оптужницу тврдњом да је држава практично постала инструмент организованог криминала, док су највиши функционери, заједно са члановима породице, наводно имали директну корист од таквог система. Управо тај образац – спрега власти, безбедносних структура, организованог криминала и породичних интереса – често се у јавности и медијским анализама доводи у везу и са влашћу председника Србије Александар Вучић.
За сада, против Вучића или чланова његове породице не постоји званична оптужница америчког правосуђа, али поједини правни и политички аналитичари указују да преседан попут случаја Мадуро показује како међународне институције могу деловати онда када домаће правосуђе не функционише или је под политичком контролом.
У том смислу, питање које остаје отворено није да ли ће се таква оптужница десити сутра, већ под којим условима би међународне правосудне инстанце могле да се баве и српским случајем – посебно ако би дошло до промене геополитичког контекста, додатних доказа или сведочења из самог система.
Важно је, међутим, нагласити да у случају Србије не полазимо од потпуне празнине. Током претходних година у јавности су се појавили бројни материјали, сведочења, финансијски трагови и међународне истраге које се доводе у везу са врхом власти и окружењем председника Србије Александар Вучић, укључујући и чланове његове породице.
Ти наводи до сада нису процесуирани пред домаћим правосуђем, које је под пуном политичком контролом извршне власти, али остају забележени у међународним базама података, истраживачким новинарским радовима и извештајима релевантних институција. Управо искуство Венецуеле показује да такви материјали не нестају – већ могу годинама чекати тренутак када ће бити активирани пред страним судовима.
Другим речима, разлика између случаја Мадура и Вучића није нужно у постојању или непостојању доказа, већ у тренутном политичком и међународном контексту у којем се ти докази (не)користе.
