Pročitaj mi članakPriče o potrebama privrede samo su pogodno pakovanje za ideološki cilj. Reč je o ekonomizaciji politike kroz logiku koja nalaže da se, ukoliko u Srbiji nema dovoljno Srba, uvek može uvesti stanovništvo iz Afrike. Mađarska pokazuje da postoji i drugačija logika.
Вест да је министар спољних послова Србије, Марко Ђурић, посетио Гану и да је том приликом договорено да ће 100.000 житеља ове афричке земље доћи у Србију као радна снага стигла је као гром из ведра неба и изазвала бројне негативне реакције. Да би се умирило јавно мњење огласила се и Влада Србије, односно Министарство за рад, наглашавајући да приликом Ђурићеве посете нису закључени билатерални споразуми нити меморандуми о мобилности радне снаге са другим државама, укључујући и Гану.
Информације које су се појавиле у јавности означене су као нетачне, а у саопштењу је наглашено „да заштита домаћег тржишта рада представља апсолутни приоритет у креирању политика у области мобилности радне снаге“. Деманти је, такође, искоришћен за самохвалу.
Наиме, Министарство за рад, на чијем је челу Милица Ђурђевић Стаменковски, оценило је да „појачано интересовање радне снаге из иностранства за запошљавање у Србији представља један од најјаснијих показатеља снажног економског раста и стабилности у бројним привредним секторима, што је допринело рекордно ниској стопи незапослености.“ Економски напредак и стабилност једне земље до сада су се мерили другачијим методама.
Међутим, чини се да овде није реч само о добро познатој жељи за самопромоцијом политичара који користе сваку прилику да се похвале стварним или чешће измишљеним успесима. Саопштењем је отворен простор да у будућности ипак дође до довођења стране радне снаге, што је то означено као захтев привреде или како стоји у саопштењу „потребно је да се домаћи законски оквир континуирано унапређује у складу са реалностима тржишта рада и динамичним потребама привреде.“
Свакоме ко живи у Србији добро је познато да у ту реалност спада и континуирано исељавање домаћег радноспособног становништва, али о томе се Министарство за рад није изјашњавало. Другим речима, уколико сада за Србију не буде пристигло 100.000 Ганаца питање је тренутка када ће до тога доћи, јер су то просто „потребе тржишта“, што на језику свих либерала значи нешто као Божја воља. То и није друго него економизација политике, која се на послетку претвара у сервис привреде. Привредни кругови треба само да замисле жељу и политичари су ту да им изађу у сусрет. Таква власт, међутим не назива се демократија, него плутократија.
„Демографски изазови“
Па ипак, госпођа Ђурђевић Стаменковски се некада изјашњавала као конзервативац. Међутим, као ни у животу, ни у политици оно што неко говори о себи не мора одговарати истини, а етикета не значи много ако недостаје садржај. Речима Александера Гауланда, једног стварног конзервативца који зна шта та реч значи, привреда данас није конзервативна снага, а то се нигде не испољава јасније него у њеном односу према миграцијама и политици усељавања.
Један други познати конзервативни аутор, Ерик Ленерт, такође добро зна да привредни раст (чак и када је стваран, а не измишљен) не може бити једина мера степена успеха политике, а форма привреде не може бити једина сврха бивствовања, него само средство за вишу сврху.
„Држава у конзервативном смислу, који није испуњен капиталистичким духом, није (…) само држава за паметне и лукаве него такође и за већину оних који су преоптерећени реално постојећим капитализмом. (…) Бити конзервативан претпоставља дубље увиде од оних у правила игре тржишта. Није никакво човекољубље успоставити околности које морају преоптерећивати човека“. У та преоптерећења свакако спада и масовна имиграција људи из страног културног круга, са последицама које за њом следе. Зато је Ленерту и конзервативцима стало до тога да се сломи духовна превласт привредног.
Без обзира на ово поигравање привредним аргументима саопштење Министарства за рад остаје тешко прихватљиво из још једног разлога који ће пасти у очи свакоме ко посети енглеску верзију званичног сајта Владе Србије. Наиме, тамо још увек стоји вест о сусрету у Гани у којој се наводи да је министар Ђурић изразио „потребу за ближим везама између два народа, посебно у контексту демографских изазова, што такође укључује већу мобилност радне снаге између две земље“. (види овде)
О каквим је „демографским изазовима“ реч јасно је само по себи, а са великим степеном извесности се може тврдити да српски радници неће тражити посао у Гани. Стиче се утисак да демографске проблеме српска влада жели да отклони увозом афричког становништва. Уместо бољих услова рада и свеобухватне наталитетне политике или пак подстицаја за повратак наших људи из иностранства, стране компаније у Србији добиће и јефтину страну радну снагу.
Ипак, једна друга земља пружа поучан пример како се може односити према „демографским изазовима“, односно да границе националних држава нису тек препрека и неугодно оптерећење онима који сањају о глобалном тржишту. Реч је, наравно, о Мађарској. Можда је у контексту последњих дешавања згодно присетити се како се та земља држала у време мигрантске кризе пре тачно десет година, када је, узгред буди речено, председник Републике Србије јавно хвалио политику Ангеле Меркел. Последице те „мудре и визионарске“ политике могу се опазити на улицама великих немачких градова.
Идеолошка позадина
Тој теми је Едит Олтај (Едитх Олтаy) својевремено посветила један дужи чланак. Реч је о ауторки која је рођена у Мађарској, а одрасла у Сједињеним Државама. Политичке науке, социологију и филозофију је студирала на Државном универзитету Њујорк у Бафалу, а дипломирала је у Бону. Од 1990. године се бави истраживањем мађарске унутрашње политике. Посебно се бавила мађарском владајућом странком и анализом њеног места у мађарској политици, о чему је објавила посебну студију Фидес и реинтерпретација мађарског десног центра (Сзáзадвéг, 2012, 2013).
На енглеској верзији сајта владе Србије увек стоји вест о сусрету у Гани, уз помињање демографских изазова и мобилности радне снаге
Олтај сматра да је Мађарска 2015. године показала да постоји алтернатива концепту отворених граница као и да се милионски прилив миграната успешно може зауставити изградњом одговарајуће ограде. Такође, њен пример показује да је могуће успешно бранити европске границе, наравно онда када постоји политичка воља. Да та политика није без основа види се и по томе што неки од оних који су 2015. били скептични према Орбановој политици, данас размишљају о томе да и сами уведу неке од тих мера како би смањили број миграната на својој територији.
Олтај, међутим, у целој ствари види више него тек питање могућности утицаја на прилив странаца. Наиме, она стоји на становишту да је Ангела Меркел својом изјавом да су немачке границе отворене и да постоји спремност да се странци приме, те да ће се они затим распоредити по европским државама у земљу практично позвала мигранте, и охрабрила их да пођу на један опасан пут ка Европи.
Тај позив имао је јасну идеолошку позадину, што се, уосталом, јасно препознаје у речима бивше немачке канцеларке: „Ако Европа не може да савлада мигрантску кризу изгубиће своје темељне вредности, наиме блиску повезаност са универзалним људским правима, која су од почетка дефинисала нашу заједничку Европу, и која такође и даље морају да важе.“
Апстрактне вредности, дакле, имају тако апсолутни примат. Овом моралистичком, а не политичком изјавом, Меркелова је желела да и осталим европским земљама наметне исту политику. Такав однос Виктор Орбан назвао је моралном диктатуром. Тако је питање миграција постало идеолошка тачка спорења.
На врхунцу кризе 2015. и 2016. године европске граничне службе биле су преоптерећене и мигранти су пристизали практично без икакве контроле и могућности утврђивања идентитета. Тако су се неки од доцнијих починилаца терористичких напада могли увући у Европу. Занимљиво је да су неки од њих прошли и кроз Србију.
Иако су немачки политичари, међу којима и бивши канцелар Олаф Шолц понављали да се губитак контроле из 2015. године не сме поновити, у стварности је до сада на том пољу урађено врло мало. Олтај примећује да о томе ко ће доћи на тло Европе данас не одлучује правна држава, већ кријумчари и организовани криминал.
Мађарски пример
Током 2015. су преко балканске руте бројни мигранти из Сирије и Авганистана долазили на тло Мађарске, што је ову земљу ставило у тежак положај. Према подацима које пружа Олтај држава од око 10 милиона становника се само до краја септембра суочила са 177.000 захтева за азил.
У истом периоду у осам пута већој Немачкој регистровано је око 477.000 захтева. Оптерећена оваквим приливом, Мађарска се жалила и одбила учешће у даблинском процесу, односно да се мигранти региструју на њеној територији. Према одредбама даблинског поступка мигранти се региструју у оној земљи у којој први пут ступају на тло Европске уније, а такође из других ЕУ земаља могу бити враћени у ту државу. Мађарска је прво објавила да излази из овог процеса, али је под притиском Европске комисије ревидирала одлуку.
Када је немачка Савезна служба за миграцију и избеглице објавила да за мигранте из Сирије даблиснки поступак не важи, Мађарска је поново одабрала да читаву ствар игнорише. Чувена изјава канцеларке „ми то можемо“ додатно је појачала утисак да су у Немачкој сви добродошли.
Мађари су на то реаговали слањем возова са мигрантима ка северозападу. Међутим, Немци су поново покушали да преокрену ствар и тражили су да се мигранти не шаљу за Немачку већ у центар у месту Бичке. Мигранти који су већ били у Мађарској на то су реаговали демонстрацијама на којима су скандирали „Германy, Германy“, током којих је дошло и до сукоба са полицијом. У Мађарској никоме није падало на памет да на овај прилив странаца гледа као на подстрек привреди.
Ствар је отишла предалеко и донета је одлука да се подигне ограда. При томе је Виктор Орбан изјавио да она не штити само Мађарску него читаву Европу од илегалних миграција. Због тога су Мађари очекивали европску финансијску помоћ. Само у изградњу, ојачање и заштиту ограде уложено је 650 милијарди форинти, односно око 1.8 милијарди евра.
Према подацима које пружа Едит Олтај од 2015. године је са Мађарске границе враћено 956.000 миграната. Године 2022. тај број износио је 269.254, односно у просеку 738 илегалних миграната дневно.
Поред изградње заштитне ограде, Мађарска је посебно заинтересована за помоћ мигрантима у њиховим земљама. Тако је влада ове државе била једна од првих ЕУ земаља која је подржала програм помоћи прогоњеним хришћанима. Циљ програма „Хунгарy Хелпс“ је да помогне да десетине хиљада остану у својој земљи, те да не морају да срећу траже у Европи. У том смислу, хиперморалистичко оружје не може се користити против Мађарске.
Штавише, Виктор Орбан је један од ретких политичара у Европи који не само да је још пре десет година упозорио на ризике масовне имиграције него је и предузео конкретне мере тим поводом, што му пружа додатан ауторитет када говори о овим питањима. Консултације и истраживања јавног мњења показују да огромна већина грађана подржава мигрантску политику владе. Поред осталог, влада је покренула и кампању која је имала за циљ да грађанима објасни опасности од масовног усељавања и потенцијалног увоза тероризма, као могуће лоше последице по привреду земље.
Мађарска не само што доследно одбија политику квота и расподелу миграната у оквиру ЕУ, већ је такође 2018. године у устав унета одредба да се никакво страно становништво не сме населити у Мађарској. То значи да ни нека будућа влада без измене устава не би могла да доведе 100.000 странаца из Африке.
Глас слободе
Посматрајући ствар из шире перспективе Олтај констатује да је криза из 2015. године показала да државе са запада Европе другачије гледају на питања националног суверенитета и идентитета од њихових суседа са истока континента. Средњеевропске земље су мишљења да националне државе саме морају одлучивати кога желе да пусте у земљу, а кога не, односно да грађани имају право суверене одлуке на питање са ким желе да живе.
Такође, они на масовну имиграцију гледају као на опасност за национални идентитет. За њих отворене границе нису знак слободе, већ потенцијална претња заједници. Зато је масовна имиграција за њих нешто попут егзистенцијалне претње националном идентитету, европском начину живота, те на концу хришћанској култури.
Приче о потребама привреде, њеној динамици и шансама само су погодно паковање за идеолошки циљ
Олтај ту ствар доводи у везу са наслеђем комунизма. Према њеном мишљењу централноевропске земље су предуго патиле под наметнутим тоталитарним системом комунизма и нису спремне да се одрекну освојене слободе, суверенитета и националног идентитета, поготово не да би западна левица преко њих иживљавала своју идеологију и уживала у представи сопствене моралне супериорности.
Они који су деценијама трпели старатељство Москве у име комунистичког сна, не желе да у име другачије идеологије сада спуштају главу пред бриселским комисијама за морално-политичку подобност.
Са друге стране, западноевропске политичке елите поздрављају „нове мањине“ које наводно беже од сиромаштва и рата посматрајући њихов етнички идентитет као мултикултурално обогаћење европских друштава. Другим речима, Запад и Исток Европе не разумеју се на идентитетском, односно вредносном нивоу.
Средња Европа не разуме космополитски вредносни оквир држава масовне демократије и једноставно не жели да пође тим путем. Са друге стране, политичка елита Европске уније била је решена да своју политичко-моралну оријентацију наметне не само свом народу, него и државама као што су Мађарска или Пољска. У домен средстава за сламање непослушности спадају и уцене средствима из фондова ЕУ.
Овај вредносни или идеолошки конфликт на који је указала Олтај постоји не само између запада и истока Европе, него и у свакој појединачној држави. Наиме, као што је истакао немачки социолог Лотар Фрице, реч је о расцепу између народа и елите. Док народ тражи одбрану посебности своје заједнице и тежи очувању свог етно-културног идентитета и националне државе као политичког оквира, дотле индивидуалистичко-универзалистички оријентисане елите културне разлике сматрају за случајне и секундарне, становништво за заменљиво, а националне границе посматрају као препреке.
Најновија дешавања потврђују да ни Србија у овом случају није изузетак. Приче о потребама привреде, њеној динамици и шансама само су погодно паковање за идеолошки циљ. Уколико у Србији нема довољно Срба увек се може увести становништво из Африке и Азије. У том погледу Влада Србије и Европска комисија се не разликују у приступу.
Ако је некоме још стало да се изјашњава као конзервативац онда мора да научи да је конзервативизам више од уклањања економских ограничења. Тржишни корпоративизам, писао је Ентони Данијелс, у земљи која је напустила своје културне традиције није пријатан призор за посматрање. Међу непријатне призоре спадају и последице масовне имиграције у земљи која је већ оптерећена демографским проблемима. Довођење страног становништва нигде није решило проблеме наталитета, него додатно повећало постојеће невоље. Нема изгледа да ће у Србији бити другачије, посебно имајући у виду слабости наших институција.
