Pročitaj mi članakAleksandar Vučić kaže da Domagoj Margetić „laže“. A onda se pojavi fotografija, i cela priča odjednom postane jednostavna, jasna i neprijatna.Margetić je objavio snimak i fotografiju iz Davosa, uz tvrdnju da je u utorak, 20. januara 2026. godine, došlo do razgovora Aleksandra Vučića i Andreja Plenkovića oko NIS-a, odnosno oko pitanja energetike i vlasničkih dogovora koji se tiču Srbije. U objavi se navodi da Vučić „stalno optužuje“ Margetića da laže o njegovim dogovorima sa Plenkovićem i HDZ-om, ali da, kako kaže, „fotografija govori hiljadu reči“.
И управо у томе је суштина. Јер, у времену када је политичка комуникација сведена на демантије, оптужбе и етикетирање, један једини доказ уме да пробије медијску маглу. Није спорно да се државници састају. Није спорно да разговарају. Али је спорно што се грађанима истовремено продаје прича о „патриотизму“, „суверенитету“ и „националним интересима“, док се кључна питања, попут енергетике и НИС-а, решавају иза затворених врата, далеко од очију јавности.
НИС није обична фирма. НИС је питање горива, цена, резерви, снабдевања, индустрије, државног утицаја и контроле. То је питање сваког домаћинства, сваког пољопривредника, сваког превозника и сваког привредника у Србији. Зато је сваки разговор „око НИС-а“ политички тежак, осетљив и мора бити транспарентан. А кад није транспарентан, онда почињу сумње. И онда свака фотографија постаје више од фотографије. Постаје документ времена.
Маргетићева порука је у ствари проста: ако је све чисто, ако нема ничег спорног, ако нема договора који се крију, зашто је онда прва реакција увек напад на онога ко је поставио питање? Зашто је одговор увек „лажеш“, уместо „ево шта је било, ово су теме, ово су закључци, ово је став Србије“?
Уместо јасних одговора, јавност добија спектакл: прозивања, демантије, замене теза и медијске паљбе. А онда се појави фотографија из Давоса и покаже оно што грађани већ дуго осећају: да се најважније ствари не решавају у институцијама, не решавају се пред народом, него у круговима моћи, на састанцима где обичан човек нема ни место ни глас.
И ту више није ствар у Маргетићу као личности. Ствар је у механизму власти који функционише по принципу: све је тајна, док не процури. А кад процури, онда је крив онај ко је показао, а не онај ко је радио.
Када председник државе каже „лажеш“, а сутрадан се појави фотографија која показује да се разговори заиста воде, онда народ има право да пита: шта је још речено, шта је још договорено, и шта ће Србија платити тим договорима?
Јер у овој земљи, кад год се нешто „договара“ око великих система, на крају увек испадне да грађани плаћају. Било кроз цену горива, било кроз нове наметe, било кроз губитак контроле над сопственим ресурсима. А они који су обећавали „да неће дати Србију“, први је стављају на сто као жетон.
И зато ова фотографија није само тренутак из Давоса. Ово је слика једне политике. Политике у којој се истина не побија аргументима, него увредама. Политике у којој се јавност не обавештава, него се дисциплинује. Политике у којој се кључне теме држе под велом тајне, док се народ забавља дневним скандалима.
