Прочитај ми чланакНа крају 2025. године, док се Европа још премишља шта јој је следећи потез, а Вашингтон покушава да редефинише сопствену улогу у свету који му све слабије измиче из руку, једна ствар постаје све очигледнија: између Русије и Европе више нема дипломатије.
Не зато што је прекинута неким драматичним гестом, већ зато што је – како то хладно констатује Фјодор Лукјанов – једноставно потрошена. Исцрпела се као модел, као пракса, као начин размишљања.
Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици“ и директор за научни рад Валдајског клуба, сумира годину без илузија: Европа лута, САД нису свемоћне, Блиски исток остаје зона у којој је непредвидивост једина константа. У таквом амбијенту, једино што Европу још држи на површини јесте чврста, проукрајинска и антируска линија – без ње, каже, Унија остаје без икаквог унутрашњег лепка.
Није случајно што се баш крајем године огласио немачки канцелар Фридрих Мерц, поручивши у видео-обраћању да сукоб између Русије и Украјине директно погађа европске земље и да Европа мора озбиљно да ојача сопствени капацитет одвраћања, посебно у светлу промена у партнерству са САД.
Готово истовремено, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров упозорава европске политичке кругове да би одговор Москве на евентуални напад био разоран. Тон је јасан, простора за романтику нема.
У том контексту, Лукјанов се осврће и на Доналда Трампа, који се поново намеће као фигура покушаја „новог поретка“. Да, Трамп жели да учествује у његовом обликовању, али не у класичном смислу. Он не гради систем правила – он их, практично, игнорише. За њега су правила нешто што су смислили слабији. Амерички интерес је једино мерило, а средства су споредна ствар. Да ли је то у складу са међународним правом, уговорима или старим савезништвима – потпуно је небитно.
За разлику од претходних стратегија, које су полазиле од претпоставке америчке хегемоније и поретка који сви морају да поштују, Трампов приступ је сиров, трансакциони и без илузија. Ипак, ни тај приступ није свемоћан. Пример Кине то јасно показује: док су неке земље попуштале пред тарифним притисцима, Пекинг је одговорио контрамерама. И одједном се испоставило да су и САД рањиве, можда чак више него што су саме спремне да признају.
Зато Лукјанов упозорава да Трампа не треба потцењивати нити сводити све на „познате трикове“. Промене у Америци су дубље и наставиће се и после њега. У том пакету промена налази се и такозвана „Монроова доктрина у Трамповом читању“, која Западну хемисферу проглашава зоном апсолутног приоритета САД. То, међутим, не значи повлачење из остатка света, већ јасније дефинисање где су интереси пресудни, а где – ограничени.
Отуда и реалистичан поглед на питања попут Кубе и Венецуеле. Русија, отворено признаје Лукјанов, тамо нема ни капацитете ни амбицију за дубоко присуство. Географија је неумољива. Исто важи и обрнуто: идеја да Евроазија мора бити простор за неограничену пројекцију америчких интереса једноставно не стоји.
Сличан реализам Лукјанов примењује и на Арктик. Да, сарадња је могућа, јер нико озбиљан не планира да „узме целу Арктичку зону“. Гренланд није цела Арктика, а приче о његовом припајању више личе на Трампову опсесију лепим, великим територијама него на реалан план. Дугорочно, САД и Русија ће морати да пронађу неки модел заједничког деловања, али за сада су то тек опште жеље без конкретних обриса.
Ако је Европа конфузна, а Америка ограничена, Блиски исток остаје простор где иницијатива припада онима који су спремни да делују брзо и без много обзира. Лукјанов подсећа да ниједан кључни проблем у региону није решен, без обзира на бомбастичне изјаве о „вечном миру“. Палестинско питање остаје готово нерешиво, а Израел, као доминантна војна сила, наставља да делује превентивно и прецизно – у Либану, Сирији, Гази и на Западној обали.
Велики повратак широког сукоба у Гази можда и није известан, али унутрашња политика, како у Израелу тако и у САД, и даље снажно утиче на спољне потезе. Избори у Израелу, планирани за крај 2026. али вероватно раније због проблема са буџетом, могу постати окидач за нове спољнополитичке акције. Ипак, Лукјанов сумња да ће доћи до великог обрачуна са Ираном, упркос ратоборној реторици.
Искуство кратког, али интензивног сукоба из јуна 2025. показало је границе свих актера. Сви су прогласили победу, али су истовремено схватили сопствену рањивост. Брзи удари су могући, али њихови резултати су ограничени, а увлачење у дубље операције носи превелик ризик.
У тој слагалици појављује се и Турска – тиха, али амбициозна сила. Успех у Сирији дао јој је стратешку предност, али и отворио врата потенцијално опасном сценарију: директном судару са Израелом. До сада су такви контакти изостајали, али нова власт у Дамаску, блиска Анкари, мења рачуницу. Иако су обе земље формално повезане са Западом, Лукјанов сматра да се на те старе формуле више не може озбиљно рачунати.
Турско ширење утицаја, често називано „неоосманизмом“, заправо је модернија игра идентитета, културе и историјских наратива. То је покушај попуњавања вакуума који је настао док је Русија, већ скоро четири године, фокусирана на једну велику тему. Јужни Кавказ, Централна Азија – све су то простори где се сада води тиха борба за утицај.
А Европа? Она, по Лукјанову, не зна како да замисли сопствену будућност. Датуми наводног великог сукоба са Русијом искачу и нестају, изјаве се међусобно поништавају, а модел развоја на којем је Унија деценијама почивала – од педесетих година прошлог века па надаље – више не функционише. Проблем није у томе да је тај модел био лош, већ што је био прилагођен свету који више не постоји.
За разлику од држава, које могу да погреше па се исправе, Европска унија нема механизам за радикалну промену курса. Не може се једноставно „распустити“ и кренути испочетка. Такав распад био би катастрофа упоредива са сломом СССР-а. А повратка на старо нема.
У том очају рађају се идеје попут убрзаног пријема Украјине у ЕУ. Лукјанов поставља једноставно питање: како би Унија функционисала са данашњом Украјином као чланицом? Одговор је непријатан – не би. Ипак, управо та проукрајинска, антируска позиција остаје једина кохезиона тачка Европе. Без ње, све се распада. Зато се, свесно или не, одржава статус кво у којем Украјина наставља да носи терет, док европски лидери отворено поручују да су „безбедни док траје борба“.
Немачка, као кључни стуб Уније, додатно компликује слику. Планираних 650 милијарди евра за одбрану до 2030. године више је од војне одлуке – то је покушај економског излаза кроз милитаризацију. Идеја која је до пре неколико година била незамислива, данас се озбиљно разматра, упркос тешком историјском наслеђу. Друштво је подељено: старији су склонији подршци, млади – они који би евентуално носили униформу – отворено су против.
Како ће се све то завршити, зависиће, између осталог, и од исхода специјалне војне операције. Европа је уложила све у једну карту – Украјину. Ако се та карта покаже губитничком, питање је да ли ће превладати рационалност или, напротив, потреба да се по сваку цену докаже да пораз није прихватљив.
Преговори? Они постоје, али су обавијени маглом. Информације долазе у фрагментима – изјаве из Кијева, опрезни наговештаји из Москве, цурења из Вашингтона. Ипак, основна руска позиција остаје иста још од 2022. године. Услови се не мењају, али се мењају околности, и са сваком новом рундом оне постају теже за другу страну.
Занимљиво је и то што се све јасније види ограничење америчког утицаја. Да су САД заиста свемоћне, Трамп би, како Лукјанов примећује, одавно једноставно пресекао ствар. Али ни Европу ни Кијев не може да „заврне руке“. То много говори о реалном стању моћи.
Процес се, упркос свему, креће. Можда ће се чак и убрзати. Али предвиђати шта доноси 2026. година остаје ризично. Остаје само нада да би она могла означити крај једне дуге, скупе и исцрпљујуће фазе. Или, ако историја поново одлучи да изненади, тек нову станицу на путу чије одредиште још нико јасно не види.
